Kosovo kao ambis

Ovo postaje pitanje svih pitanja, a ne šta će biti, i šta već, zbog opčinjenosti Kosovom, biva sa Srbijom.

Svake godine, desetine hiljada žitelja naše države, uglavnom mladih i obrazovanih, iseljavaju se u zemlje EU, u SAD, Australiju, Kanadu. Beč je danas jedan od najvećih srpskih gradova.

Uskoro će petina stanovnika Novog Zelanda biti Srbi. U potrazi za poslom i spokojnim životom, narod nam odlazi na Zapad, a u Srbiji se, geometrijskom progresijom, umnožavaju stranke, organizacije, udruženja, mediji, svakojaki nacionalni propovednici, koji državu vuku na Istok, ka Rusiji i Kini. Zbog toga što Rusija i Kina brane „naše sveto Kosovo“. Zbog toga što su nam na Kosovu i srce, i duša, i pamćenje, i što je Srbija bez Kosova trup bez glave, kako propoveda Srpska crkva!

U Beogradu se proslavljaju pobede u „kosovskoj bici“ koju vodimo, kad Surinam, Gvineja Bisao ili Lesoto povuku priznanja Kosova za suverenu državu. Šta Srbija dobija ovim „pobedama“? Šta bi Srbija dobila kada bi se desilo i nemoguće, da svih stotinu i nešto država na svetu povuku svoja priznanja Kosova?

I dalje bi bila na snazi Rezolucija 1244 SB UN od 10. juna 1999, kojom je, posle Miloševićeve bezuslovne kapitulacije u ratu protiv NATO alijanse, država Srbija proterana sa Kosova. Proterana je u trenutku kada je Kosovo, formalno, bilo pokrajina Srbije, kada Kosovo za nezavisnu državu nije priznavao niko u svetu i kada nije postojala ni odluka Međunarodnog suda pravde da nezavisnost Kosova nije protivna ni Povelji UN, ni Rezoluciji 1244 SB UN, ni međunarodnom pravu.

Rusija je glasala za Rezoluciju 1244 i odigrala je važnu ulogu u njenom sastavljanju. Ni Kina nije bila protiv. Naknadno, a naročito sada, obe te stalne članice SB UN, koje imaju pravo veta na svaku odluku, „brane“ suverenitet Srbije nad Kosovom, kojeg nema, i u čijem su ukidanju, najaktivnije, učestvovale!

Maglom, punoćom praznine, obmanjuju neuke i lakoverne u Srbiji, i pridobijaju fanatičnu podršku svih, koji su, pre dve decenije, bili udarni ratni i propagandni ešaloni Slobodana Miloševića. Svi oni aboliraju se od krivice za gubitak Kosova i promovišu u patriote i pobednike. Osokoljeni, oni predvode sve današnje ofanzive protiv Zapada i traže zaokret državne strategije ka Istoku.

U medijima tog povampirenog srpskog Kominforma može se, sve češće, čuti i pročitati, da je Zapad u agoniji, a NATO pred raspadom, i da će se NATO povući kad Srbi krenu u oslobađanje Kosova! Zastrašuju te sulude fantazije, jer nije malo onih koji priželjkuju i prizivaju novi rat sa Zapadom i Albancima. Što je najtragičnije, taj rat može i da se dogodi! Ishod rata bio bi fatalan.

Ovoga puta, ne bismo izgubili samo Kosovo, nego i čitavu našu državu. Srbija bi postala balkanska Sirija, a posle vojnog sloma odbačena od demokratskog sveta i pretvorena u balkansku Venecuelu!

Po dosta čemu, ovo vreme podseća na jesen 1990, kada sam, na mitingu SPO, na niškom polju, upozorio kakvu nam nesreću spremaju antievropski i antizapadni apostoli, pa sam proglašen za ludaka i lažnog proroka.

Prihvatimo i priznajmo istinu da je Kosovo, kao državna teritorija Srbije, izgubljeno 1999. godine, u besmislenom i tragičnom ratu protiv NATO alijanse, i da je krivac za taj istorijski poraz režim Slobodana Miloševića.

Od teritorije Kosova, većinski nastanjene Albancima, mnogo su skuplji Srbi na Kosovu, crkve, manastiri, njihovi posedi, naša duhovna baština. To, što je najskuplje, nije izgubljeno i može biti sačuvano i maksimalno zaštićeno. Može, ali samo uz podršku SAD i EU, a ne u ratu ili raspirivanju mržnje prema njima, i u dogovoru i podizanju mostova prijateljstva sa Albancima, ubedljivo najbrojnijim narodom na Kosovu.

Takozvani zamrznuti kosovski konflikt i čekanje dana kada će Rusija i Kina poraziti Zapad, ponor je u koji se gura Srbija.

U strateškoj saradnji sa SAD i EU, ostvarive su i korekcije sadašnjih granica između Srbije i Kosova, sporazumi o izvesnim poboljšanjima Ahtisarijevog plana, koji su Albanci prihvatili, dogovori o zajedničkim kompanijama Srbije i Kosova, o uklanjanju graničnih prelaza, o još mnogo čemu.

Od osnivanja SPO, programski cilj nam je bio Srbija u NATO alijansi i EU. Srbija na Zapadu i Evropa u Srbiji. Nismo danas velika stranka, kao što smo bili, ali cilj je veliki i nepromenjen. Kao i naša vera u ostvarenje tog cilja. A vera je tvrda borba za ono što se želi.

Podržavajući opredeljenje SNS za članstvo Srbije u EU, mi verujemo da su evropske i evroatlantske integracije nerazdvojne i da je, najbrži i najsigurniji, put do Brisela onaj koji vodi preko Vašingtona.

Nismo protiv najboljih odnosa Srbije sa Istokom. Na Istok preko Zapada. Na Zapad preko Istoka. To je stranputica.

Autor je predsednik SPO