Nova vrtoglavica na kosovskoj vrtešci: Autorski tekst Ljubomira Madžara

Kakvo bi to bilo pisanije koje bi nastale kao rezultat okolnosti da se prilozi produkuju u izvedbi neobaveštenih autora? Za ovaj eksces upuštanja u raspravu o nečemu o čemu nisu prikupljeni potrebni obaveštajni elementi mogu se ipak naći izvesna opravdanja.

Prvo, kod nas na mnogim tačkama neobaveštenost preovladava nad obaveštenošću; treba se samo setiti nedostajućeg dela snimka sa incidenta na doljevačkoj rampi ili šta su sve nadležni, kao i oni nenadležni koji su se duboko uvalili u stvari koje nisu pokrivene njihovim prerogativima, odbili da saopšte široj javnosti u vezi sa čuvenom Jovanjicom.

Naša se vlast brine o mnogim stvarima važnim za život građana, kao što su snabdevenost kiselim krastavčićima i cena parizera, pa se brižljivo stara i o njihovom duševnom miru: neće da ih uznemirava informacijama koje bi mogle da ih najede.

Veliki broj stvari u vezi sa kojima brigom vlasti izostaju informacije dobar je razlog za neke od nas da krenemo da pišemo i o pitanjima povodom kojih su izostala inače potrebna obaveštenja.

Ja sam inače namerno odlagao pisanje ovog teksta nadajući se da će u međuvremenu stići verodostojnije informacije. Uzaman.

Postoji i jedan principijelan razlog koji opravdava produkovanje tekstova i kad izostaju inače važne informacije. Naša vlast nas istrajno i redovno obaveštava da je sve što preduzima za dobro i blagostanje naroda.

U tom slučaju morala bi da bude živo zainteresovana da javnost što tačnije i što pravovremenije obavesti o svemu što čini za naše dobro. Jer, ako nismo obavešteni, javlja se rizik da neke ispravne i za dobrobit voljenog naroda uspešno povučene poteze ispravno ne razumemo, pa vlasti uskratimo zasluženu podršku,

A to nije dobro ni za vlast ni za narod, jer i narod je zainteresovan da vlast koja je, kako se tvrdi, najbolja, što duže ostane na vlasti.

Elem, ovako neobavešten i verovatno zbunjen i zaveden, ja počinjem da obelodanjujem svoje sumnje. Prvo, sumnjiva je samo uskraćivanje informacija. U svom hiljadu i prvom, kako bi rekla A. Brnabić, istorijskom govoru predsednik Republike (PR) nije saopštio ništa što bi neko mogao da upamti i o čemu bi, kako bi rekli Amerikanci, vredelo da se piše kući.

Ni uz maksimalno naprezanje pažnje nije bilo moguće, posle tog govora o kobnom incidentu u Banjskoj, znati više nego pre njega. Nije valjda da PR o događaju u Banjskoj ne zna mnogo više nego običan svet. Kad zna a neće da kaže, on na sebe, kao u doljevačkom, jovanjičkom i mnogim drugim slučajevima, navlači opravdanu sumnju.

Sledeća sumnja krupnija je od ove prethodne. Mnogo je onih koji znaju, a među njima je mnogo onih koji su to i javno rekli, da je PR svojim delovanjem u vezi sa kojim nije mnogo brinuo o Ustavu i zakonima, postao gospodar Srbije i arbitar svega važnog što se pokreće i odigrava neđu Srbima na Kosovu.

Da li je moguće da on, koji zna detalje o parizeru i krastavčićima, nije znao za pripremanje ovog krupnog krvavog incidenta u Banjskoj? Ako je znao, zašto to nije rekao organima koji su imali sredstva i nadležnosti to da spreče, a ako nije znao, zašto se o tome nije obavestio?

Jer, srpski narod ga toliko voli, a posebno ga vole kosovski Srbi, da prosto nije moguće da spram njega bilo šta krije u tjnosti.

PR ostaje nejasan i u pogledu stava koji ima prema ovom događaju. S jedne strane, kad govori o šteti koja je načinjena po ugled zemlje i o ubijenom albanskom policajcu, ispada da on taj potez osuđuje.

Međutim, kad govori o užasima Kurtijevog terora i o tome da to napaćeni kosovski narod jednostavno nije mogao više da trpi, ispada da on to odobrava i podržava. Pa, šta on onda misli o svemu tome?

Posebno s obzirom na činjenicu da će ova, reklo bi se nepromišljena, akcija dodatno ubrzati ionako zabrinjavajući odliv srpskog naroda sa Kosova. Kao i na činjenicu da je to bio akt nasilja, i to u vreme kad se diljem Srbije vodi intenzivna kampanja protiv nasilja.

Opšta je saglasnost da je događaj u Banjskoj bio, uz ostalo, i silan udar na ugled Srbije u svetu, da je oslabio njenu pregovaračku poziciju u pregovorima o Kosovu, a da je, s druge strane, dao Kurtiju vetar u leđa i podigao mu političku podršku i ugled. To će se ubrzo pokazati u njegovom tako drčnom nadgornjavanju sa našim PR-om.

U svemu tome ostaje pod velom tajne i ko je incijator ove nove srpske ludosti na Kosovu: da li je to PR kao dežurni gospodar situacije ili su to „kadrovi na terenu“ učinili bez pitanja ili čak suprotno njegovoj volji. Pri čemu je reč o kadrovima koje on praktično postavlja i na tim mestima održava.

Ova druga alternativa – iniciranje u njegovoj režiji – toliko je ezoterična da se za tren pomišlja da se od nje već pri samom pominjanju mora odustati.

Ali, ako je to, kako bi rekli oni koji ga ne vole, ipak maslo samog PR-a, izvedeno po njegovoj zamisli i nalogu, smesta iskrsava jedno krupno i mučno pitanje: šta je on time želeo da postigne i čemu se nadao da će ostvariti kao neki rezultat?

Da li se nadao da će onih pedesetak ljudi (ili manje), pa makar i teško naoružani, moći da ostvare nekakav vojnnički uspeh u sudaru sa dobro opremljenom i valjano organizovanom policijom jedne nezavisne, kako naši rodoljubi vole da kažu, kvazidržave, koja je već imala četvrt veka da se, uz pomoć demokratskih zapadnih zemalja, konsoliduje i sredi i da, uz ostalo, opremi i svoju policiju.

Je li moguće da je inicijator ovog ispada verovao da grupa organizovana na nivou jednog sela, uz moguću saradnju susednih sela, može uspešno da iziđe nakraj u sukobu sa državnom policijom osamostaljenog Kosova? Kažu da je Ajnštajn rekao da nije baš siguran da li je ili nije svemir beskrajan, ali je tvrd u uverenju da je beskrajna ljudska glupost.

Neko je ovim činom Srbiji u međunarodnoj javnosti naneo ogromnu štetu. To je jedna od retkih nedvosmislenih stvari koje je u onom „istorijskom“ govoru izustio i sam naš PR. Međunarodna zajednica inače nije mnogo blagonaklona prema nama.

Povodom njenih „nepravdi“ naš PR zatrpava nas vapajima koji podsećaju na starozavetne proroke. Nije li već došlo vreme da te zamerke iz demokratskog inostranstva razmotrimo sa svom ozbiljnošću? Verovali mi to ili ne, oni bi u nekim kritikama i neugodnim zamerkama mogli da budu sasvim u pravu.

A ako nisu u pravu, ako su ta međunarodna zakeranja netačna i nepravična, postavljaju se – a da toga naša vrla vlast nije svesna – mnogo neugodnija pitanja.

Zašto je međunarodna javnost posle svega sistematski nepravična prema nama pravednicima i šta bi tek bilo da za takve međunarodne kriitike dajemo ozbiljna povoda? A ako nastavlja da nas toliko kritikuje ovako pravedne, ne snosi li za to – zbog neznanja ili etičkog deficita – ponovo i upravo baš sama vlast?

 Autor je profesor emeritus

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.