Dijalog u kojem najšira javnost, od kralja do prosjaka, treba predsedniku države Aleksandru Vučiću da saopštava svoje predloge rešenja za Kosovo izgleda kao poziv za nastup pred jednočlanim žirijem.
Svoj predlog predsednik nije izneo, ostavljajući nam da strepimo ili se veselimo – kako ko, samo uopštena mesta bez konkretnih odgovora.
Šta se desilo od juče da kosovsko pitanje mora da se reši danas. Po kom kriterijumu će ocenjivati predloge a da to nije njegova lična volja? Koliku će težinu imati i kako će se izmeriti glas Srba sa Kosova, koji će neposredno na svojoj koži osetiti to rešenje, a o čemu nije bilo reči u izborima? Zašto nije pozvao na dijalog kako najbrže i najbolje pomoći Srbima na Kosovu u svakodnevnom preživljavanju – posao, lečenje, bezbednost… Da li prihvata da tvorci rešenja žive nekoliko godina na Kosovu kao obični Srbi? Kako će privoleti kosovske Albance da se pridržavaju sporazuma sa tim rešenjem, ako to ne čine ni sa Briselskim?
Da li će sporazum predviđati da Srbija dobije novac za neke ustupke? Da ne bude sutra: što se Srbi žalite kada ste prodali Kosovo. Da li će se održati referendum o rešenju za Kosovo, što podrazumeva svaka ozbiljnija promena sadržaja Ustava? Da li će se takav referendum održati zajedno sa eventualnim parlamentarnim izborima kako bi se lakše progurao?
Zašto nije svoj predlog uputio Vladi, koja utvrđuje i vodi politiku? Odgovori će, verujem, stići tek sa predsednikovim potpisom na rešenje kojim će ozvaničiti svoje shvatanje realnosti, mitova, zemaljske i nebeske Srbije, o čemu govori zajedno sa pozivom na dijalog. Predsednik priznaje da je kao mlađi pravio greške, mada se, paradoksalno, hvali da nema više ličnih političkih ambicija jer ih je ostvario u sadašnjim ali i devedesetim godinama. Ni ovo sad sa pozivom nije počelo dobro.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
