Kosovo, Srebrenica, Makron

Kakve međusobne veze imaju Kosovo, Srebrenica i francuski predsednik Makron, sem što su ovih dana veoma aktuelni?

Najpre jedna, u poslednje vreme tako često pominjana reč, uvezuje ova imena. To je, mnogima još nedovoljno jasan, pojam – razgraničenje, koji se pominje, pa prećutkuje, ali stalno provlači kao naziv mogućeg rešenja kosovskog problema. Mnogi su već razumeli da to znači izvesnu razmenu teritorija, što već po sebi implicira definitivnu razdvojenost većeg dela Kosova od Srbije, što je već dvadeset godina realnost. Ponekad se u takvom rešenju nazire i ona skrivena namera – odvajanje, razdvajanje dva naroda na Kosovu, da se, koliko god je moguće, više ne dotaknu, ne sretnu, ne budu ni jedni pored drugog, a kamoli zajedno. Javnost je izgubila iz vida da je taj pojam „razgraničenje“ odavno deo politike zla, koja je Jugoslaviju, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, ceo region i dovela u situaciju u kojoj je sada.

Ta mračna reč upotrebljena je prvi put u zvaničnom dokumentu Republike Srpske, usvojenom 12. maja 1992. godine u Odluci o strateškim ciljevima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, koju je usvojila Skupština Republike Srpske. Prvi član ove odluke doslovce je glasio: „Državno razgraničenje od druge dve nacionalne zajednice“. To je bio njihov najvažniji cilj, koji je odredio tragičnu sudbinu mnogim ljudima i konačno, u julu 1995. presudio žiteljima Srebrenice. Od tada, eto do danas, u glavama onih koji vladaju i imaju moć da traže i nameću rešenja, taj anticivilizacijski pristup ne jenjava, već se nanovo za njim poseže.

Makron je, bar po ranijim izjavama, više bio sklon razgraničenju na Kosovu nego Angela Merkel, a Aleksandar Vučić je više puta uz snishodljivo izražavanje poštovanja Merkelovoj naglašavao prednost rešenja po kome „Srbija neće izgubiti sve već dobiti bar nešto“. Eto dobrog razloga da se napravi pompezan doček predsedniku Francuske i sa njim kao budućim liderom Evrope, jer Merkelova očigledno posustaje, reciklira staro prijateljstvo, koje je godinama zatrpavano i poništavano antizapadnom retorikom. Nije ni Makron tek tako pristao na kalemegdansku predstavu pred glatko ošišanim drvećem i pedantno umivenim Spomenikom zahvalnosti Francuskoj sa koga su na vreme uklonjeni svi izrazi mržnje srpskih nacionalista prema ovoj zemlji. I njemu za njegove liderske pretenzije treba svetlost pozornice i aplauzi. Otud glamurozna patetika i reči obostrane ljubavi, upućene na srpskom. U krajnjoj liniji kad Srbija već hoće da se naoružava, za francuskog predsednika je bolje da joj proda francusko oružje nego da ga ona kupuje od Rusije ili Kine. Ostalih dvadesetak sporazuma koji su potpisani prilikom posete samo su šarena hartija i svetlucavi prah oko isporuke raketa „mistral“.

Poseta francuskog predsednika došla je Vučiću, Brnabićki i njihovom okruženju, kao i velikom delu nacionalističke populacije, kao poručena da se iz javnog diskursa potisne priča o Srebrenici, aktuelizovana godišnjicom genocida, 11. jula. Ali samo površnom i naivnom posmatraču može da promakne ono što je u dugim govorima i u Palati Srbija i na Kalemegdanu Makron posebno potencirao i što je njegova najvažnija poruka Srbiji. Ta poruka iz dve izjave sa istim ciljem glasi: „Patriotizam nije isto što i nacionalizam, nacionalizam je mržnja prema drugom narodu i veroispovesti“ i „Kosovo i Srbija su ravnopravne države Evrope“. U tim izjavama je tako čvrsto sadržan stav i o Srebrenici i o Kosovu. Otud onoliko slatkorečivo-gorkog objašnjavanja Vučićevog o tome kako su razgovori bili iskreni i kada je Makron govorio ono što, kada bi on, Vučić rekao, dobio bi zviždanja i negodovanja.

Makron nije razgovarao sa opozicijom jer je predlog stigao kasno ili možda nije. Ali može li se očekivati da bi francuski predsednik razgovarao o nejasnim promišljajima evropske perspektive Srbije ili o ideji za „pomirljivo i demokratsko vraćanje ingerencija Srbije na celom Kosovu“, što bi reintegracijom bivše pokrajine rešilo problem? Ili da bi možda bio spreman da čuje kako u Srebrnici baš i nije bilo genocida, a da Ratko Mladić i Radovan Karadžić baš i nisu bili tako zli? Pa zna Makron šta je zvaničan stav Srbije o Srebrenici, a i dela opozicije, od koje su se prošle nedelje u Potočarima pojavili samo predstavnici Liberalno-demokratske partije i Građanskog demokratskog foruma. Makron neće usred Beograda izgovoriti da je u Srebrenci bio genocid i da su Mladić i Karadžić zločinci. Ako ko zna šta je kurtoazija i diplomatija, to su Francuzi. Ali, pametnom čoveku, dve reči, dosta.

Tako se krizni čvor, nastao krajem osamdesetih prošlog veka, još dobro drži. Uz njega i svi oni koji su sprovodioci politike koja je do krize dovela. Naspram njih, tek mali broj aktera koji je spreman na objektivnost, realnost, suočavanje sa istinom. Makron i drugi međunarodni činioci mogu da pomognu, ali samo ako se u Srbiji promeni stanje svesti. Nacionalizam, mržnja, naoružavanje – tome ne doprinose.

Autor je potpredsednik Građanskog demokratskog foruma