Kosovsko vašingtonski čvor

Nisam znao da je zemlja Srbija puna spoljno političkih stručnjaka takvog kalibra da se razumeju u one najdelikatnije međunarodne odnose, od vrste i položaja stolice na koju predsednik sme da sedne a da ne ugrozi dostojanstvo Srbije, do kvaliteta ključeva i penkala koje sme da primi na poklon a da ne ponizi Srbiju i ne ugrozi teritorijalni integritet zemlje.

Kako ja zaista nisam stručnjak ovog kalibra, neću se u ovom tekstu baviti toliko detaljima samog Sporazuma, koliko ću biti fokusiran na reakcije naših lidera opozicije koji su Vašingtonski sporazum predstavili kao Kosovsko vašingtonski čvor.

Ipak, kao običan građanin, na koje se ovi veliki sporazumi u krajnjoj instanci i odnose, kratko ću se osvrnuti na sam sporazum, koji je toliko osporavan od lidera opozicije. Ne razumem šta je loše u tome da se dve, koje god strane, u ovom slučaju Beograd i Priština, saglase da naprave prugu i auto put a da im to neka treća, konkretno američka strana isfinansira?

Šta je loše u finansiranju malih i srednjih preduzeća, otvaranju Američke korporacije za međunarodno finansiranje u Beogradu ili priključenje Kosova „Malom Šengenu“?

Ne znam šta bi bilo loše u zajedničkom korišćenju jezera Gazivode u snabdevanju vodom i energijom? Je li nešto loše u slobodi veroispovesti i zaštiti objekata SPC na Kosovu, ili u zalaganju dekriminalizacije LGBT osoba?

Neću preskočiti ni one sporne tačke oko kojih se digla prašina, a tiču se priznanja Kosova od strane Izraela i preseljenja Srpske ambasade u Jerusalim.

Ali niko od samozvanih velikih stručnjaka da pomene da priznanje Kosova od strane Izraela podrazumeva i otvaranje Kosovske ambasade u Jerusalimu, čime će Kosovo trajno sebi staviti katanac na priznanje svih islamskih zemalja koje u velikom broju još nisu priznale Kosovo.

Ova stavka je Vuku Jeremiću, i ne samo njemu, dala povoda da u svom saopštenju čitav Sporazum proglasi za vic, naravno, ne komentarišući nijednu drugu tačku, sem što je dobar deo saopštenja posvećen „hoklici“ na kojoj je Vučić sedeo.

Sada je u potpunosti dobila smisao svojevremena izjava Borisa Tadića, da njegov ministar spoljnih poslova „Vuk Jeremić nije dobro obavljao svoju funkciju, da ju je koristio za ličnu promociju, kao i da je posvađao Srbiju sa mnogim zemljama“.

Takođe i sama izjava Borisa Tadića je izjava očajnog čoveka. Govoreći o urušavanju prijateljskih odnosa sa Rusijom u kontekstu tačke koja govori o diversifikaciji izvora energije, jer zamislite Rusija više neće imati monopolski odnos na snabdevanje Srbije gasom, u koji nas je doveo upravo Boris Tadić kada je kao predsednik Srbije dozvolio da Rusija postane većinski vlasnik NIS-a.

Ali nijedno saopštenje lidera opozicije nije toliko besmisleno kao saopštenje Dragana Đilasa. Da li zato što je Marinika bila zauzeta pa je morao sam da ga piše nećemo saznati.

I dok Đilas u svom saopštenju žali zbog potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, zbog zahlađenja odnosa sa Rusijom i traži od Vučića da momentalno podnese ostavku, već u sledećoj rečenici „insistira“ da sa istim Vučićem pregovara kako bi se „obezbedili uslovi za sprovođenje fer i poštenih izbora“.

Ali ovaj tekst ne bi bio potpun da ne prenesem i stavove relevantne političke organizacije zvane Đorđe Vukadinović koji kaže da je „vašingtonska bruka spontano ujedinila sve političke aktere“, od Đoke na biciklu do Đoke Vlaha, od druga Janka do Janka za preokret, od kuma Mlađe do igumanije Zaharove.

Međutim ne treba čovek biti profesionalni diplomata, niti ne znam kakav stručnjak za međunarodne odnose da bi se zaključilo da potpisivanje Vašingtonskog sporazuma znači relaksiranje i unapređivanje odnosa Srbije sa SAD.

Ovaj Sporazum je svakako posledica tromosti i nezainteresovanosti EU koja od 2013. statira i nije učinila baš ništa na implementaciji Briselskog sporazuma čiji je garant. Nadajmo se da će ovaj Sporazum pozitivno uticati i na EU u smislu njenog angažovanja na raspetljavanju kosovskog čvora.

Autor je producent