Svaka vlast u Srbiji nakon petooktobarskih promena bila je koalicionog karaktera. Još od uvođenja višestranačkog sistema vlade Srbije su bile rezultat velikih i labilnih koalicija. Posledično, ovakve vlade su bile slabe i zavisile od interesa i ucenjivačke moći stranaka unutar koalicije. Ipak, stiče se utisak da ovo ne važi za vladu aktuelnog premijera. Iako je i ona koalicionog karaktera, njena „koaliciona širinaö je ogromna, a želja za participiranjem u njenom radu je veća od stvarne potrebe. Do ovoga se nije došlo preko noći i nije za to zaslužan Vučić.
Sve dosadašnje koalicije bile su interesantne na svoj način, ali jedna od najinteresantnijih, koja se po svom sastavu izdvajala od ostalih, bila je koalicija Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Može se slobodno reći da je bila od izuzetne važnosti za Srbiju. Ove stranke su od uvođenja višestranačja u Srbiji bile politički međusobno jako udaljene i u stalnom sukobu, ali s druge strane i stranke koje pripadaju istom, levom centru. Ipak, koalicija ovih stranaka dovela je do „istorijskeö pacifikacije dugogodišnjih političkih neprijatelja (18. oktobra 2008. godine lideri DS i SPS, Boris Tadić i Ivica Dačić, potpisali su ôDeklaraciju o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemljeö, a bilo je i radikalnih promena u samom krilu krajnje desnice. Nastala je nova politička evropeizirana organizacija, Srpska napredna stranka, osnovana 21. oktobra 2008. godine.
Njenim nastajanjem se nacionalni konsenzus za evrointegracije znatno proširio.
Čedo istorijskog pomirenja bila je vlada premijera Mirka Cvetkovića. Ona se po broju izrađenih strategija i broju predloženih i iniciranih zakona izdvojila kao najaktivnija vlada do tada. Ovo je bio prvi znak koji je ukazivao na prevlast izvršne nad zakonodavnom vlašću. No, kao ni pređašnje, ni ova vlada nije pokazala spremnost za korenite i iskrene regulatorne i institucionalne reforme. Štaviše, svesno ili ne, radila je na urušavanju vladavine prava i marginalizaciji parlamenta. Vrlo često se u zakonima ostavljao prostor da Vlada doda posebne uslove, odredi ciljne grupe, bliže odredi načine subvencionisanja i određivanja izuzetaka, kao i arbitrarnog raspolaganja dodeljenim budžetskim sredstvima. Umesto da zakoni budu opšti, dalekovidni, jednaki za sve, ostavljao se prostor da se prilagode posebnim grupama i daju privilegije, favorizuju ili čak diskriminišu. Slaba koaliciona vlada Mirka Cvetkovića, glasački parlament i neustavna politička moć i autoritet tadašnjeg predsednika Borisa Tadića stvorili su ambijent za jačanje SNS koja je u rigidnom i labavom sistemu vlasti postala jedina alternativa petooktobarskim „reformatorimaö. Za razliku od vremena prošlog, danas je umesto nekadašnjeg autoriteta i političke moći predsednika na snazi autoritet i politička moć premijera. Koaliciona širina Aleksandra Vučića je veća od njegovih stvarnih potreba za vršenje vlasti. Red za učešće u radu vlade Srbije je veći nego ikad. Retke su političke organizacije koje na ovaj ili onaj način ne participiraju u nekom obliku vlasti na nekom od nivoa vladavine.
Glavni krivac za ovakve mogućnosti političkih organizacija, ali i neprofesionalno, nemoralno i neetičko ponašanje njihovih predstavnika, jeste loš izborni sistem. Proporcionalni izborni sistem, kakav je na snazi, omogućava izbor „narodnihö poslanika koji ne izražavaju direktnu volju birača, već su imenovani voljom stranačkih lidera ili ucenjivačkom moći lidera koalicije. Rezultat ovakvog sistema je i veliki broj stranaka u vršenju vlasti. Najbolji primer je upravo vlada premijera Mirka Cvetkovića u čijem radu je učestvovalo 17 stranaka, a čak pet ministara dolazilo iz stranaka sa značajnim ucenjivačkim potencijalom. Rešenje problema koji decenijama potresa institucije sistema u Srbiji jeste promena izbornog sistema. Umesto proporcionalnog, potrebno je uvesti mešoviti izborni sistem, uz istovetno povećanje cenzusa za koalicije iásmanjivanje broja biranih poslanika za Parlament. Mešoviti izborni sistem i veći cenzus za koalicije doveo bi do uređenja političke scene u Srbiji i smanjio broj stranaka u vršenju vlasti (danas neke učestvuju sa jednim do dva poslanika u radu npr. parlamenta ľ ôčovek-strankaö). Manji broj poslanika istovremeno znači efikasniji parlament. Tada bi u Skupštini sedeli (i radili) kvalitetniji i odgovorniji ljudi koji bi se ozbiljno bavili donošenjem zakona, a ne samopromocijom i promocijom stranaka iz kojih dolaze.
Sigurno je da ova, kao ni ranije vlade Srbije, ne radi na promeni izbornog sistema, a time ni na rešavanju problema korupcije i uvođenje koncepta dobre vladavine. Iz tog razloga teško da se za ovu vladu može reći da je reformska. Reformski potezi koje je preduzela ova vlada su kozmetičkog karaktera i ne odražavaju njene iskrene namere za duboke i korenite reforme institucija sistema. Pre bi se reklo da koristi postojeći sistem kako bi učvrstila i produžila vreme svoje vladavine na duži vremenski period. No, nije prvi put da Srbija proživljava ovakav scenario.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
