Kr-serdarica Zorana

Moćni car Dušan i nejaki car Uroš, snažni vožd Karađorđe i mlaki knez Aleksandar, stameni knez Miloš i nežni knez Mihailo, daroviti kralj Milan i nedorasli kralj Aleksandar. I u monarhističkoj Jugoslaviji slika ista: nemoćni kraljevi Petar I i Petar II, a u sredini snažni kralj Aleksandar I. U socijalističkoj Jugoslaviji još drastičnija slika prve državne ličnosti: svemoćni Tito i nemoćni predsedavajući Predsedništava. U vreme postojanja dve nebratske države, autoritarni Milošević i neznatni Milutinović.

Potom dolazi vreme povratka u 19. vek, i stanje daleko gore, jer smo onda imali jake i slabe vladare, a danas imamo samo slabe, iako u poslednjem slučaju izgleda drugačije, ali ipak malo labavije nego u Brozova vakta.

Predsednike Đinđića, Koštunicu i Tadića vlast nije opila, a Nikolića je spustila na nivo beznačajnosti, što je Vučiću omogućilo da prigrabi sve čega su se njegovi prethodnici odrekli. Iako mu zakoni ove zemlje ne dopuštaju, on obavlja sve poslove, ali više one koji mu ne pripadaju nego one za koje je nadležan.

U vreme Nikolića najviša funkcija u državi, iako protokolarna, pala je na najniže grane. Predsednikov mandat je protekao u tihovanju u dvoru kralja Aleksandra kakvu povest Srbija ne pamti od vožda Karađorđa.

Tomina nedejatelnost, da upotrebim čuveni termin iz vremena kneza Aleksandra, najbolja je strana njegove „vladavine“, a bila je najgora strana Karađorđevićeve vladavine! I dok se Toma gušio u nedejatelnosti, Aca se preopteretio s preteranom dejatelnošću, retko potrebnom, a često nepotrebnom.

Kada je sastavljao svoju vladu, dao je mnoge izjave, od kojih izdvajamo dve: 1) „Ovo je vlada Aleksandra Vučića, ali ovo nije moja vlada. Da mi je neko rekao, pre deset godina, da ću sastaviti ovakvu vladu, kazao bih mu da je lud“! 2) Za jednog ministra, anonimusa, Srđana Verbića, kakvih inače ima mnogo u poslednjim vladama, na moju primedbu ko je taj čovek, za koga smo tada svi prvi put čuli, na Glavnom odboru u Sremskoj Mitrovici, odgovorio je: „I ja sam prvi put čuo za njega!“ Ovo je pouzdana slika o nečijim moćnim uticajima u sastavljanju vlada.

Izuzmemo li Dačića, Miloševićevog posinka, u Vučićevim vladama postojala je samo jedna talentovana osoba – kr-serdarica (čuvarica drumova). Sedela je uvek u prvom redu na sednicama Predsedništva Srpske napredne stranke, spremna da sluša i prijatne i neprijatne komentare, bez ikakve mimikrije na licu. Nikada nije smetnula s uma da posle svakog govora predsednika vidno klimne glavom. Nije imala potrebe da se ističe, ni u Predsedništvu, ni u Glavnom odboru, iako je zauzimala visok položaj potredsednice stranke, jer nju to što se dešavalo u stranci, nije zanimalo, ama baš nimalo.

Inteligentna, hladna, proračunata, sebična, introvertna, a stamenih živaca, u stanju je da oćuti i najtežu kritiku, pa i uvredu. To se najbolje videlo kada su je radikalske ose žestoko napale, a ona trpela, pažljivo slušala, s pogledom nedokučivim.

Samo u trenu nekontrolisane krize, što je kod nje prava retkost, njene su se usne zgrčile s krajeva prema sredini, spipčile se, da upotrebim jedan mnogokazujući žargonski izraz, ali je on brzo nestao u blagom grču odnegovanog lica. Takva kakva je, darovita i talentovana, potpuno je bacala u zasenak sve članove vlade, i predsednicu, koja, kada bi se našla pored nje, delovala je kao njena prva pratilja.

Napadana više puta od Šešelja da je špijun, s pravom ili ne, ali niko nije hteo, ili nije smeo, da proveri istinitost vojvodine optužbe. Zgodnom prilikom skupila je hrabrost da Šekija pežorativno i lucidno oslovi džuboks-vojvodom.

Samo toliko, i ništa više, i ništa jače; njena hrabrost se uvek zaustavljala na vreme, bez istrčavanja. To mogu obdarene, odnegovane i za to pripremane ličnosti. U ovom poređenju Voje i Zorane, tradicionalista Šeki poneo je moderan nadimak – džuboks-vojvoda, modernistkinja Zoki ponela je davno zaboravljeni termin iz turskih vremena – kr-serdarica. A sve se to zbilo baš na negdašnjem Carigradskom drumu, koji mi pogrešno zovemo Koridor!

Predsednik stranke, vlade i države nije podnosio njenu arogantnu stamenost koja se graničila s nepokornošću, ali je trpeo i držao pod prismotrom i nije joj dozvoljavao da uzleti, osetivši da je ona u njegovom okruženju bila jedino sposobna da se trgne i uzdigne, čime bi okrnjila njegovo sveuobražavaujuće dostojanstvo. On nije dopuštao, a ona je trpela i čekala, ne iskazujući ni treptaj od neposlušnosti, niti blaženu grimasu nezadovoljstva na licu svom. A šta se sve kuvalo u njenom dušebrižnom karakazanu, vešto skrivanom, niko nije znao, sve do današnjih dana.

Nikolić je bio skoro nevidljiv, to je i danas, dok je Vučić više palio nego žario, a kr-serdarica Zorana strpljivo je čekala svoje vreme. Nekada je Carigradski drum čuvao Stanoje Glavaš, kr-serdar, ali mu je beogradski vezir došao glave, istakavši je na beogradske bedeme (1815). Na tom istom putu mnogi ginu, čak i krivicom ćehaje (pomoćnika) tadašnje kr-serdarice, a opstajala je ona, i on, i oni. Za njenog nesmenjivog koridor-ćehaju, koji je i nju nadživeo, predsednik je javno rekao: „Hajde, radi malo za državu, dosta si radio za sebe.“ I, niko, ni njoj, ni ćehaji, ništa nije mogao, budući da svilenih gajtana nema od turskih vremena.

Vreme je da Srbija doživi još jednu promenu u duhu Čomićkinog forsiranja žena u Skupštini. Aca je nasledio Tomu, a Acu će naslediti, nemojte mi verovati, kr-serdarica Zorana. Oni koji su stvorili njega svemoćnim a nju dugo nepomerivom, presudiće u korist nečeg što srbijanska država do sada nije imala – dovešće nam predsednicu.

Dugo smo gledali vuka, vreme je da se spremimo za vučicu! Srbija će ostati i dalje vazalna država, budući da od tog prokletstva ne može da umakne, jer nema snage i nema ljudi. Ništa neobično.

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.