Foto: Z.S.M.Kaže se – kakav je, takav je, tvoj je. Tako i ja o Kragujevcu – moj je. U njemu sam od rođenja, samo uz odsustvovanje za vreme studiranja i služenje vojske. Pa, kako da ga ne volim.
Zato sam i ljut na one sugrađane koji su bili u poziciji da upravljaju gradom jer su to radili kao pijani šoferi. Trebalo je da brinu, ali nisu, o čuvanju njegove bogate istorijske i kulturne baštine, o negovanju starog dobrog varoškog duha, razvoju, o urbanoj esteticii naročito u prethodnih 20-30 godina.
Moj Kragujevac je naružen haotičnom gradnjom po modelu „gde god zgodno mesto nađeš – tu zgradu posadi” pa se takozvana urbana obnova pretvorila u graditeljstvo bez reda i poretka.
Tako smo dobili, kako arhitekte žargonski kažu, ili „babine zube” ili „kanjone”. Ovo prvo su nizovi – kuća prizemljuša, pa deset spratova i tako naizmenično dok ima placeva, a „kanjoni” su zgusnute kule na malom prostoru, gde neke prozore sunce nikada ne ogreje, a maksimum zelenila su saksije cveća na ponekoj terasi.
Pamtim mnoge vredne građevine, neke i iz 19. veka, navodno od dražve zaštićene, koje su preko noći sravnjivane sa zemljom, a sve da bi se udovoljilo alavosti nekih novih investitora. O dilovima i poslovima „ja tebi – ti meni” ovde nema prostora za razradu teme, ali su oni vidljivi iz aviona.
Tužna je priča i o stanju Vojno-tehničkog zavoda. Ljudi od struka utvrdili su da je to najveći i najvredniji industrijski kompleks iz 19. i s početka 20. veka na celom Balkanu.
Zato ga je Zavod za zaštitu spomenika kulture proglasio za prostornu kulturno-istorijsku celinu od izuzetnog značaja, jer je mesto začetka srspke industrije i modernog srpskog društva. Na žalost, delovi VTZ – a urušeni su skoro do nestanka .
Razvijene evropske zemlje komplekse poput našeg VTZ – a čuvaju kao suvo zlato, obnavljaju ih i restauriraju i daju im nove funkcije – negde su univerzitetsli centri, negde prostori za kulturu, umetničke galerije, mesta aktivnog društvenog života. Znači – žive, dok ovaj naš umire.
Kao novinar, silno sam mastilo potrošio pišući o tome, ali naša branša kod onih koji o svemu odlučuju ima tretman dokonih piskarala.
Raduje me što će se 28. maja okupiti moja generacija, onaj preživeli deo, da proslavi 50 godina od maturiranja u čuvenoj Kragujevačkoj gimnaziji. Biće to skup staraca i baka, koje će bar tog jednog dana podmladiti sećanja na predivne školske dane. A stvarno imamo čega da se sećamo.
Za ovu priliku s razlogom ću navesti jedan detalj iz daleke 1972. maturantske godine. Kada se uveče završi popodnevna smena, u grupama smo zastajali (i ostajali) pred podrumskim prozorima Doma omladine, koja je na pedeset metara od Gimnazije. Slušali smo probe i uvežbavanja pesama „Smaka”.
I opet ćemo ih slušati 6. maja na Dan grada, sviraće na trgu ispred gradske kuće. Još jednom zajedno Točak, Kepa, Zoran, nažalost bez Borisa Aranđelovića i Laze Ristovskog, ali sa dobrim zamenama. Ej, bre, muzika moja mladosti u mom gradu.
Takav je, kakav je – moj je. A možda sam i ja njegov.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posenom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
