Kraj kosovske parnice

Na šta mu stari lisac kaže – ta parnica zaista može da se reši za mesec dana, ali ona te je hranila i školovala sve ovo vreme. Otkuda baš sada podsećanje na ovaj stari štos? Sve je očiglednije da što se više približavamo pronalasku rešenja za pitanje Kosova, jačaju glasovi onih koji bi da još malo (ili mnogo) odlože taj trenutak. Kao da tragaju za potpunom harmonijom od rešenja, koje apsolutno nikoga ne bi ostavilo nezadovoljnim, makar to potrajalo do trenutka kada više niko ne bi znao u čemu je ustvari problem.

Na pitanju Kosova i njegovog razornog potencijala za odnose na Balkanu i u Evropi izgrađene su mnoge karijere, što u politici, u akademskom svetu, u medijima, pa čak i u biznisu. Kosovska nedovršenost i njegova vekovna nabijenost konfliktnim punjenjem, sjajan su poligon za testiranje različitih politika, za nadmetanje sa direktnim protivnicima ali na neutralnom terenu, za visokobudžetne i dugotrajne medijske i propagandne operacije, Eldorado za apsolutno svaki biznis koji se sklanja od poreske i finansijske kontrole… Kosovo je donedavno bilo i užasno važan rezervoar (nepostojećih) glasova, koji su čitavu deceniju davali spokojstvo vladavini Slobodana Miloševića.

Prisustvujemo još jednoj epizodi u „kosovskom ciklusu“ koja se suštinski razlikuje od svih prethodnih po tome što Srbi i Albanci, prvi put nagoveštavaju da mogu sami, međusobno, da iznedre kompromis. Kompromis koji dolazi „odozdo“, od ljudi kojih se taj dogovor najdirektnije tiče, kompromis koji ne dolazi ni od koga sa strane, po pravilu od velikih i moćnih, na šta smo se kroz istoriju navikli. Ovaj čudan obrt mnoge je iznenadio, a dosta je i onih koji u tome ne vide ništa dobro. Pre svega za svoje karijere (političke, akademske, medijske, poslovne…)

„Pa, ako se dve strane dogovore, u čemu je onda problem“, izjavio je ovih dana veteran britanske pregovaračke diplomatije Robert Kuper, čovek koji je zajedno sa Ketrin Ešton pre više godina uspostavio Briselski dijalog Beograda i Prištine pod okriljem EU. Ni kraćeg, ni preciznijeg, ni jačeg argumenta protiv svih onih zabrinutih i uspaničenih reakcija na mogućnost da se Beograd i Priština dogovore o teritorijalnim korekcijama, čime bi kosovski konflikt konačno otišao u istoriju. Panika nastaje u redovima međunarodnih birokrata, njihove braće iz redova stručnjaka za Balkan, prominentnih analitičara koji su na Kosovu izgradili međunarodne karijere i zaradili sve što imaju, etabliranih političara (bilo da su na vlasti ili opoziciji) čija „zabrinutost“ za konflikte na Balkanu obezbeđuje doživotnu prisutnost u parlamentima, međunarodnim konferencijama i u upravnim odborima tink-tenkova… Panika nastaje kod svih onih koji su dobro procenili da se „parnica oko međe“ približava svom kraju, a da predmet odlazi u arhivu.

Predsednik Aleksandar Vučić ima mnogo razloga da ovih dana bude zabrinut, pa i rezigniran zbog reakcija iz Srbije i iz sveta na njegov koncept o teritorijalnom razgraničenju, baziranom na dogovoru Srba i Albanaca. Pre svega zbog toga, a i sam to često pominje, što je reč o prvoj, konkretnoj inicijativi koja je stavljena na pregovarački sto, ali i zbog toga što je čitav koncept baziran na međusobnoj saglasnosti Beograda i Prištine. Na nečemu što se do sada smatralo kao nemoguće, jer se uvek iščekivalo da krajnje rešenje donese neko „odozgo“, na potpis dve strane u konfliktu. NJegov, u prvom redu, mirovni koncept, model koji osigurava dugoročno stabilne odnose između Srba i Albanaca i momentalno stavlja tačku na istorijski konflikt, suočava se sa paljbom jedne prilično šarolike i potpuno „neprincipijelne koalicije“. U njoj su, poput likova sa starih Koraksovih karikatura gotovo nespojivi junaci – i Srpska pravoslavna crkva i liberalni evropski lideri. I građansko-nacionalistička srpska opozicija i njen ultranacionalistički pandan u Prištini. I komesari EU i „zabrinuti“ nacionalisti iz Bosne, kao i skoro svi domaći, regionalni i svetski tumači balkanskog đavoljeg lonca, koje ćete najlakše raspoznati po čestom korišćenju fraza „otvaranje Pandorine kutije“ ili „pokretanje domino efekta“.

Vučić se suočava sa potpunom pasivnošću EU, kada je reč o njegovoj inicijativi, što deluje apsurdno, jer upravo je EU preuzela mandat da kosovski problem, kao važno evropsko krizno žarište, svojevremeno preuzme i reši. Ima li bolje ilustracije od nedavnih zbivanja na jezeru Gazivode o kojima su birokrate EU reagovale kasno i gotovo nezainteresovano. Protivljenje rešenju za kosovski čvor pokazala je Angela Merkel, iako ga je ubrzo i ublažila, političarka čiji autoritet u domaćim (nemačkim), a naročito evropskim okvirima strmoglavo opada. Apsurdno je možda i to što su Sjedinjene Države, iako ubedljivo najmoćniji diplomatski i vojni faktor u globalnim okvirima, gotovo usamljene u pružanju podrške rešenju koje bi se iznedrilo „odozdo“, iz srpsko-albanskog dogovora!

Ovakva indolentnost, pre svega Evrope, neumitno Vučića i Srbiju guraju u zagrljaj Rusije, koja se, opet, prema našim problemima odnosi isključivo gledajući sopstvene interese. Geopolitičke, vojne i poslovne, bez ikakvih emocija prema Srbiji, Kosovu, zajedničkoj istoriji, bratstvu po krvi i veri… Dodajmo tome i uzavrele domaće političke duhove, koji u oskudici sopstvenih predloga, bagatelišu Vučićevu politiku prema Kosovu, tražeći ono što nikada ranije nisu, pa čak i to da naša vojska konačno pređe Merdare i Jarinje i reši jednom za svagda ovaj čvor!? Dok u isto vreme kritikuje odluku predsednika o podizanju borbene gotovosti Vojske Srbije, u momentu kada su događaji na Gazivodama to apsolutno nalagali. Vučićevim protivnicima, doduše, bilo bi jednako lako da ga optuže kako ništa ne preduzima u zaštitu kosovskih Srba, u slučaju da je ova naredba Vojsci izostala. Podudarnost pozicija srpske i kosovske opozicije u vezi sa inicijativom o teritorijalnom razgraničenju je fascinantna. Zato što okončanje „parnice“ i jednima i drugima izbija iz ruku temu o kojoj se bez ikakve odgovornosti i protiv predloga vlast može napadati do sudnjeg dana.

Vučić je, zbog svega ovoga, u ekstremno teškoj političkoj poziciji, ali to ozbiljnom državniku treba da bude samo podstrek, nikako razlog za defetizam. NJegova inicijativa jeste radikalna, ali samo zbog toga što otvara put za dugoročno, ako ne i trajno, okončanje konflikta, i to na bazi dogovora dve sukobljene strane. Ako pogledamo unazad, svako čvorište u kosovskoj priči otvaralo je više problema nego što ih je rešilo. To nije slučaj sa Vučićevom politikom i otuda dobija brojne i oštre reakcije. NJihova principijelnost, međutim, ravna je nuli, a isto toliko vrede i protivargumenti od onih koji na kosovskoj „parnici“ žive već godinama i decenijama.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost