Kraj ovakve Skupštine Srbije 1Foto FoNet Zoran Mrđa

Veliki deo građana Srbije video je kako se odvija kraj ovakve Skupštine, kao najvišeg zakonodavnog tela države. Pomalo se zaboravlja da bi ta ista Skupština trebalo da bude i kontrolor vlasti, a ne puki izvršilac jedne stranke ili, još gore, jednog čoveka koji se predstavlja i za predsednika države.

Kako stari kažu: „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“, a ovaj saziv, i ne samo ovaj, počiva na krađi izbora, što su utvrdili i strani i domaći posmatrači, a što je zvanično ocenjeno i u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Ni nakon majskih tragičnih događanja i pogibije đaka i mladih u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, režim se nije dozvao pameti zanemarivanjem zahteva sa građanskih protesta. To je rezultiralo čak i povećanjem nasilja, koje je eskaliralo nakon protesta zbog rušenja nadstrešnice u Novom Sadu, hapšenjima i privođenjem aktivista i građana, uz prekomernu upotrebu sile policije i Žandarmerije.

I umesto da predsednica Skupštine, kao prva među jednakima, preuzme ulogu medijatora i da se raspravlja o tragediji i zločinu u Novom Sadu, kao najvažnijem društvenom događaju, i to po Ustavu jer je sakupljeno više od 80 potpisa narodnih poslanika, zakazuje sednicu o budžetu i još šezdesetak tačaka dnevnog reda. Navodno, budžet je svojevrstan ispit poverenja Vladi Srbije. Ali na samom skupštinskom zasedanju, gde je došlo i do fizičkih obračuna, pokazala je svoje pravo lice vikanjem i nametanjem disciplne poslanicima vladajuće većine, koji bi opet trebalo da imaju svoj dignitet i auru narodnih tribuna.

Kraj ovakve Skupštine Srbije 2
Foto: Privatna arhiva

Jasno je da oni to nisu, jer je najveći deo njih došao odabirom jednog čoveka. Na samom početku višestranačja u Srbiji, 1990, Skupština Srbije sa 90 odsto poslanika SPS-a bila je, ipak, dom primerene političke kulture i ponašanja. Uzgred, poslanici obeju strana posetili su mlade demonstrante na Terazijskoj česmi u uzavrelom proleću 1991. godine. Malo se predsednica Parlamenta Ana Brnabić preigrala svojom ulogom da samosvojno usvoji sve tačke dnevnog reda i završi svaku raspravu na zasedanju koje je bilo planirano da traje dve nedelje.

Veliko je pitanje kako će dalje izgledati skupštinska zasedanja, s obzirom na otvorenu netrpeljivost i tuču koja se zbila. Može vladajuća većina usvojiti budžet i sve što je predloženo, ali pitanje je legitimiteta jer se opozicija svakako neće složiti sa time i verovatno će nastaviti opstrukciju.

Nakon svega, rušenje nadstrešnice je kap koja je prelila čašu velikog nezadovoljstva kod građana, koji su nominalno nosioci suvereniteta, a objektivno nemaju tu moć. Jedan od razloga za to javno suočavanje u Skupštini je izbegavanje pitanja korupcije. Ne samo kod rekonstrukcije stanice u Novom Sadu, već uopšte.

Zemlja koja je 104. u svetu po stepenu korupcije zahteva da se o svakom većem projektu podrobno razgovora i odbace svake sumnje. Primera radi ta rekonstrukcija iznosila je po predračunu oko tri miliona evra da bi naprasno dostigla 16 miliona evra. Ne može biti da je premijer skrajnut od svega toga, a bio je i gradonačelnik Novog Sada. Pitanje je zašto su prve izjave predsednika države, premijera i ministra građevina bile da nije rekonstruisana nadstrešnica Železničke stanice, pa onda, uz silne dokaze, to povučeno. Slično je i sa odbacivanjem sumnje u korupciju, da bi se izbegla nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal.

Nekako se u to uklapa što predsednik države spinuje i menja teze, po svom ustaljenom običaju, pa onda priče o izgradnji puteva ili da su incident izazvali poslanici opozicije jer će im navodno biti uskraćena sredstva iz inostranstva. Uzgred, glavni motor korupcije su javne nabavke, a koje se ne sprovode po zakonu već slobodnim pogađanjem, i iznose više od sedam milijardi evra. Šta tek reći za EKSPO, sa 17 milijardi evra, sa ugovorima po leks specijalisu.

Ne treba biti poseban istraživač pa videti da znatan deo toga odlazi na privatno bogaćenje, a naravno i za stranku. Izlaz iz ovakve situacije su izbori, ali ne po oprobanom modelu falsifikovanih spiskova, migracija stanovništva, ucena, podmićivanja, medijskog monopola… Po tom scenariju kriza će se samo još više produbiti do neslućenih i nemilih granica.

Autor je novinar iz Šapca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari