Kraj Saveza za Srbiju?

Pa ipak, Savez za Srbiju (SZS) ponavlja iste greške. U SZS izgleda veruju da pogoršanje stanja mora u dogledno vreme okrenuti narod opoziciji samo zato što se to desilo nekoliko puta u novijoj istoriji.

Uporno odbijaju da vide preduslove tih promena u sadejstvu bar dva od sledeća tri sastojka: zapadne podrške, saveza sa SPS, opozicionog kredibiliteta. DOS je 2000. imao prvo i treće, Koštunica 2004. sve, Tadić 2008. prvo i drugo, a Nikolić (Vučić) 2012. sve. Savez za Srbiju danas nema ništa. Šta sad?

Iako je tačno da je SNS kao opozicija bio značajno prisutniji u medijima nego što je SZS danas, taj fakt je beskoristan, jer ne menja današnjicu.

Ionako je to bio rezultat pritiska velike popularnosti SNS i spore DS-ove konsolidacije medijske scene rasplamsane rvanjem DS i DSS tokom godina kohabitacije.

Osim toga, SNS tada nije mogao da koristi društvene mreže koliko opozicija može danas.

Uostalom, ako su mediji ključni, onda opozicione partije ne bi trebale da vladaju na lokalu van većih gradova, ali ih baš nalazimo u Šapcu, Paraćinu, Svilajncu, Ćićevcu, Ražnju, Bosilegradu i Bujanovcu.

Tamo gde vlada relativno najveća medijska raznovrsnost, poput Beograda, Vučić dominira.

Protesti „1 od 5 miliona“ su praktično pokazali nepopularnost lidera SZS.

Očigledno je da je njihov problem veći od medijskih sloboda – nema uverljivog programa reformi koji bi građani prepoznali, niti daje uverljivu strategiju borbe koja bi ohrabrila građane da masovnošću spuste rizik učešća u toj strategiji.

Uzdanje u negativnu kampanju i plimu očaja građana kao dovoljne metode protiv Vučića je usmerilo članice SZS ka borbi za dominaciju u okviru opozicije.

Zato Jeremićeva Narodna stranka ulaže u širenje lokalnih odbora, Đilas ulaže u kupovinu prepoznatljivih kadrova poput Marinike Tepić i Borka Stefanovića, dok Boško Obradović ulaže incidente u imidž narodnog tribuna i mučenika (čemu konkuriše Đilas repriznim plakanjem u „Utisku nedelje“ za one koji nisu gledali snimak).

Ne treba isključiti mogućnost da budžetska računica natera Obradovića da nađe izgovor za izlazak na izbore, kao ni to da predlog Borisa Tadića o „listi za bojkot“ koja bi budžetska sredstva dala u humanitarne svrhe posredno cilja i očuvanje SZS i slabljenje Dveri.

Svaka nova partija koja uđe u skupštinu stiče budžetski i medijski oslonac protiv utapanja u SZS.

Uz to, svaki novi izlazak opozicije na izbore obesmišljava bojkot. Otuda poslednji ogavni napadi u naprednjačkom stilu na Sergeja Trifunovića i njegov pokret.

Tu ne staju problemi SZS, već se nakon izbora stanje pogoršava. Bojkotujuće stranke postaju lakša meta vlasti, dok skupštinske opozicione stranke stiču interes da se organizacioni i finansijski potencijal SZS dotuče pre sledećih izbora.

U tom slučaju se javlja pretnja da u perspektivi skupštinska opozicija počne sebi prevlačiti članstvo bojkotujućih stranka, jer stranačka pasivnost labavi povezanost članstva sa partijskim vrhom.

Taj splet interesa može ohrabriti SNS da upotrebi policijske, propagandne i pravosudne metode kojima bi obezglavila i finansijski uništila SZS nameštenim sudskim procesima, finansijskim inspekcijama i podmetnutim skandalima. Skupštinska opozicija bi iz svojih interesa to legitimisala pred domaćom i svetskom javnošću.

Sve to bi išlo mnogo teže ulaskom SZS u skupštinu.

Uzdanje u intervenciju Zapada, kao i do sada, neosnovano je. Tramp nije gadljiv na diktatore, a Bajden nema razloga da se zauzme za političare koji su nekooperativni oko Kosova.

U 2021. imamo nemačke izbore i odlazak Merkelove, a očekujemo početak potpune primene Bregzita, što su događaji tektonske važnosti u odnosu na stanje u Srbiji. Povrh svega, možda bi progon skupštinske stranke bio relevantan, ali progon stranaka sa nula odsto podrške će biti tretiran kao običan sudski proces.

Šta SZS može uraditi?

SZS mora priznati sebi da uvređeno mučeništvo nije strategija, a negativna kampanja i program u kome je jedina konkretnost „ne damo Kosovo“ ne mogu dobaciti više od ovoga.

Bojkot je obesmišljen nejedinstvom opozicije, stavom Zapada i malom podrškom građana.

Kampanja zasnovana na apologiji vladavine DS i maglovitim obećanjima boljeg života razočarava glasače, ako ih i ne vređa. Mora se konkretizovati antisistemska promena i opipljiva strategija njenog sprovođenja.

Sada je to jedino skupljanje 100.000 potpisa za raspisivanje referenduma o većinskom izbornom sistemu.

Mora se izaći na izbore, jer samo tako će Vučić postati nesiguran da li će ga Dačić izdati u zamenu za imunitet. SZS treba okupiti sve vojne i policijske penzionere najviših činova do kojih može doći kako bi Vučić postao nesiguran u to da li postoji komunikacija sa aktivnom vojskom i policijom.

U tako nastaloj psihozi, Vučić bi pojačao postojeće maltretiranje i ponižavanje vojske i policije što bi nateralo krugove unutar njih na samoodbranu.

Lideri SZS bi bili zaštićeni poslaničkim imunitetom i masovnošću referendumske kampanje, što bi otežalo jačanje agresije protiv njih. Razočarani naprednjaci koji su ispali iz stanačke podele plena bi pojačali kontakte sa SZS, što bi pojačalo opsadnu psihozu unutar SNS.

SZS bi do predsedničkih izbora 2022. uspeo da stvori atmosferu nalik petooktobarskoj, sa jasnim planom završnice. Pošto se ovo neće desiti, SZS će se raspasti usled pasivnosti. Da li će i jedna od njenih glavnih članica preživeti do 2024 – videćemo.

Autor je direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu