Krajevi i počeci: Dnevnik Dragana Jovićevića odlazećeg urednika rubrike Kultura u nedeljniku NIN

Mnoštvo pitanja, dilema, nedoumica.

Danas je tačno mesec dana otkako su članovi kolegijuma i redakcije NIN-a doneli odluku o kolektivnom otkazu.

Mnogo je već pisano o tome, i sve je jasnije da druge opcije nije bilo.

Iako sam uvek bio prvi da stvari treba menjati, pravac ka kome će se NIN u narednom periodu usmeravati nije obećavao da će ostati kakav je dotad bio. Čvrst. Nepokolebljiv. Oštar. Kritičan. Otvoren.

I niko od nas koji smo rekli „ne“ više nema sumnju u ispravnost tog radikalnog poteza.

Ali ta teška odluka, donesena preko noći, sada je došla na naplatu. Misli me prenose po dušeku poput snažnog vetra koji nosi suv list lipe na mojoj terasi.

More me ista pitanja. Da li je teže staviti tačku na ideju koju smo gradili godinama, ili je teže pokrenuti istu ideju od početka, na nekom drugom mestu? Teške odluke. San ne dolazi ove noći. Pristavljam kafu i palim televizor. Raduje me korejski zombi film.

Smejem se svakom napadu neživih u vozu za Busan.

Par sati kasnije, puštam vetru da me razbudi po povratku sa Studija B. Odavno ne gledam taj kanal, koji sam nekada toliko voleo.

Povlačim analogiju sa NIN-om. Uskoro ću prestati da ga čitam, a 13 godina i mesec dana, tačno u dan, doživljavao sam ga kao neraskidivi deo sebe. Na Studiju B ovog jutra bilo je i par reči o našem kolektivnom otkazu aktuelnoj vlasnici NIN-a.

Bila je to retka prilika da se za taj naš mali istorijski potez čuje i na nekom kanalu bliskom vlasti, koji su naš dolazak iz NIN-a glasno prećutali. Raduje me, ali se ujedno i pitam koga to uopšte zanima.

U ovim smutnim vremenima nema više energije za velike poteze.

U radakciji Nove sve je drugačije.

Kolege s kojima sam delio onaj težak vazduh u Žorža Klemansoa, gde smo nekada pravili različite medijske sadržaje pod krovom izdavača Ringier Alex Springer, dočekuju me sa osmesima, zagrljajima, poljupcima.

I velikim planovima. Za trenutak sam zbunjen. Kao da nije prošlo više od četiri godine kako su i oni, manje-više kolektivno, napustili naš stari „kombinat“.

Taj period kao da je isečen u nekom programu za montažu, i odmah nastavljamo tamo gde smo stali. Potpisujem ugovor o prelasku. Nov početak… Osećam teskobu od neprospavane noći. Ili od kraja jedne ere.

Subota, 3. februar

Snimati film je poput krečenja zida: mažete neku boju i čekate da vidite kako će ispasti, kad se zid osuši.

Ali, snimanje filma s lutkama je poput krečenja zida u mrklom mraku, gde i ne znate da li boju razmazujete na pravom mestu.

Pre nekoliko godina sam se tako upustio u snimanje kratkog filma u stop-moušn tehnici, s minijaturnim lutkama u minijaturnim setovima. Ali to što je film kratak, ne znači da se kratko i snima.

Stop-moušn podrazumeva snimanje frejm po frejm, tako da se, u najboljem slučaju, u danu dobije maksimalno nekoliko sekundi.

Moj voljeni projekat Roksanda, koji sam vizuelno detaljno razradio s vrhunskom ekipom meni dragih ljudi i umetnika, nastaje baš tako polagano u za to nameštenom studiju u pozorištu „Vuk“.

Kadar po kadar, čini se unedogled. Meni lično rad na filmovima je beg od stvarnosti. I paralelna ravan s novinarskim pozivom.

Ovog jutra nalazim se sa snimateljem Vasketom, koji je danas jedini član ekipe. Puni elana za rad ulazimo u studio i ambiciozno se upuštamo u snimanje jednog hororičnog kadra.

Počinjemo snimanje. Ali ubrzo zaustavljamo. Nešto nije u redu.

Idemo ispočetka. Akcija! Stop! Idemo opet… Stop! Lutka ne deluje prirodno. Pali kameru. Stop! Pokušavamo da detektujemo problem. Menjaj plan. Stop!…

I nakon skoro sedam sati rada bez pauze, ne dobijamo ni delić sekunde filma. I dalje smo na početku. „Ne može sve glatko da klizi“, teši me Vaske, uvidevši moj očaj. Razmišljam o toj rečenici na više nivoa.

Nedelja, 4. februar

Zora je, a ja ponovo kuvam kafu dok grad spava. Listam novine, iako su mi oči umorne.

Potresaju me vesti zbog slučaja Ćuruvija. Sećanje me vrati u taj turobni dan atentata na njega. Sada, bez odgovornih za zločin, izgleda kao da se onaj mrak iz 1999. nikada neće razdaniti. Listam dalje. Čitam o Bikoviću. Komentari na njegovo izbacivanje iz „Belog lotosa“ ne jenjavaju.

A samo par dana pre rekao sam drugu kako osećam da će to da se desi. I mrzim kad sam u pravu! Propagandna mašinerija je sve precizno osmislila, kako bi demonstrirala silu pred celim svetom. Žao mi je Miloša.

I jednom ću mu to reći. Gasim sve. Čitam ponovo delove romana „Poslije zabave“ Steve Grabovca, nagrađenog NIN-ovom nagradom, i jedva čekam da ga čujem u „Utisku nedelje“. Ali uveče zaboravim da upalim TV.

Prijateljica mi uznemireno javlja da je Stevo učešće kod Olje u poslednji čas otkazao. Televizor ostaje ugašen.

Ponedeljak, 5. februar

Sedamdeset godina NIN-ovog književnog priznanja. U tih sedamdeset godina ja sam ugradio četrnaest dobitnika. Lepa brojka.

Ove godine ceremonija je na Kolarcu.

Sve je svečano, otmeno, lepo. Ali nekako ne liči na one dodele koje smo mi poslednjih godina realizovali. Spontanost naše izvedbe sada je nestala.

Na ulazu, gde bismo nekada Vesna, Mića i ja dočekivali goste, više niko ne stoji. Bio je to jedan protokolarni a neformalni obred pozdravljanja koji su svi voleli. Sada, zid sa logotipima ostaje otužno prazan.

Gosti mi prilaze u holu. Zabrinuto pitaju za sudbinu NIN-a. Ćutim, ne izjašnjavam se.

Drugi kažu da su došli samo zbog nas. Zahvaljujem se i opet ćutim. Moje kolege koje zajedno sa mnom napuštaju NIN vidno su potrešeni. Razumem ih. Svaki kraj je težak.

Utorak, 6. februar

I kraj. Iza mene su tačno 682 broja NIN-a.

Drugi će proceniti koliko smo uspeli u misiji za koju smo se borili. Ti isti drugi će reći u kojoj meri je kulturna rubrika bila kritična, informativna, globalna, umetnička, vizuelno razigrana, polemična. Iako sam najoštriji prema sebi, osećam se ponosno i zadovoljno.

Nije lako održavati standard tokom tako dugog perioda, posebno ovako turbulentnog. Poslednji broj radimo kao da ćemo već sutra nastaviti dalje.

Čitam naslove koje dajem tekstovima: Užasava koliko smo se navikli na smrt. Pakao istorije.

Kapisla koja pali barut. Razmišljam, da li su došli iz neke podsvesti? „To je to, ljudi“, kaže nam Mića i pomešanih osećanja napuštamo prostorije. Iz menadžmenta nas već obaveštavaju da možemo da razdužimo sve što nije naše. Kraj.

Sreda, 7. februar

I novi početak. Ovoga puta više njih. U produkciji Pogon sedim s mojom divnom montažerkom Natašom, koja me je muški izdržala tokom šest dugih godina rada na mom autorskom dugometražnom dokumentarcu „Topli film“.

Dobrim delom smo zadovoljni urađenim, ali opet će drugi o tome bolje govoriti. Premijera filma već je zakazana na Solunskom festivalu.

Opet, neki prst odozgo je odredio da se izlazak filma gotovo u datum preklapa s izlaskom nove novine koju donedavna redakcija NIN-a već uveliko priprema.

Dakle ne jedan, već dva nova početka. I prema oba gajim ambivalentna osećanja. Strah. Sreću. Spokoj. Nespokoj. Sigurnost. Nesigurnost. Odgovornost.

Sve ono što kreativnost cedi iz nas, polagano, poput soka iz limunove kore.

Četvrtak, 8. februar

Sređujem dnevnik i ublažavam anksioznost koja je utisnuta u gotovo svaku poru ovog teksta.

Žalim što nisam duhovit kao Draža Petrović, pa da ispričam neki vic na kraju. Zapravo, jesam duhovit, možda i duhovitiji od njega, ali čini mi se da sam u pogrešnoj nedelji prihvatio da vodim dnevničke zapise.

Da li uopšte postoji idealan trenutak za početke i za krajeve? Ili je lakše da se pomirimo da su oni potpuno pod kontrolom neke više sile?

I pade mi na pamet jedna glupa pošalica, koju je svojevremeno moj prijatelj obožavao, a koju nikad nisam razumeo do kraja. On bi rekao: „Svaki početak je težak, reče lopov i ukrade nakovanj!“

To sigurno nije vic koji bi Draža ispričao.

Kraj.

Autor je odlazeći urednik rubrike Kultura u nedeljniku NIN

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.