Kralj Ibi i penzioneri

Sličnost sa biblijskom pričom o idolopoklonstvu i klanjanju zlatnom teletu napravljenom od komada zlatnog nakita ojađenih ljudi neodoljivo se nameće. Samo što je na Sinaj stigao Mojsije i prekinuo ovu bruku, a našu bruku nema ko da prekine: em smo ostali bez zlatnog nakita, em smo skloni horskom ćutanju…

Naš novi Bog rešio da po svom starom običaju uzme stvar u svoje božje ruke i penzionerima se zahvali što im je godinama uzimao penzije. Toliko proćerdanih para, toliko energije Službe da se adrese pronađu – još jedan prilog u riznici srpske iracionalnosti i besmisla… Narod je oprostio Đuri kada ga je tukao, pa valjda će i našem Bogu što mu je zavukao ruku u džep. Na adrese desetine hiljada naših penzionera ovih dana stiže „pismo zahvalnosti“ puno srpske heraldike i patriotskog patosa. U pismu se Vučić lično „zahvaljuje narodu na podršci koju je pružio našoj Srbiji da se ekonomski podigne sa kolena“ isto onako kako se Kralj Ibi zahvaljivao svom narodu „što plaća poreze“. Nije pitao narod kada im je uzimao penzije, sada narodu zahvaljuje što nisu dramili kada ih nije pitao. Ibi je u dilemi da li da zameni ceo narod, a Vučić ima problem samo sa delom naroda – onim koji je u vreme kada je „upravljao našom zemljom“ učinio „svojim neodgovornim ponašanjem“ da se „proćerda sve bogatstvo“ koje su penzioneri stekli! Međutim naš se Ibi pojavljuje u poslednji čas i uz pomoć onih kojima je oteo pare spasava Srbiju. O ovom „skromnom i smernom“ poduhvatu kako kaže, kao i o „svim uspesima koje ćemo postići“ Vučić će, kako je obećao, redovno izveštavati svoj narod. Sigurnije je da narodu saopšti uspeh nego da ga on traži u svom životu! A na kraju – i ako ga ne nađe, nije važno: „samo da se ne zarati“ što reče legendarni Alfred Žari kroz usta nikada umrlog Ibija…

U isto vreme kada se domaći Ibi zahvaljuje „narodu svom“ što je penzijama svojim umesto parama privrede finansirao reforme kakvih nije bilo niti u jednoj petoletki, još od Borisa Kidriča naovamo stiže zanimljivo istraživanje Republičkog (dakle Ibijevog) zavoda za statistiku. Možda neoprezno, ali ovaj zavod izlazi sa jasnim podacima da su i danas penzije glavni prihod u domaćinstvima, uprkos zlatnom dobu u kome živimo. Na pitanje građanima šta je za njih glavni izvor prihoda skoro svaki drugi (45,1%) odgovara da su to penzije. Još samo da Vučić poput Čarnojevića odvede nekoliko desetina hiljada mladih napolje, te će i ove male penzije biti dovoljne za život u zlatnom dobu. Samo da su nam žive bake i deke – dok je naših penzionera, Srbija ima budućnost!

Zaostale zemlje misle da im je perspektiva u mladosti, pa se njihovi predsednici obraćaju upravo njima. Naš Ibi sistematično deportuje mlade uglavnom u Nemačku, žešće nego su to sami Nemci činili četrdesetih godina prošlog veka, te mu preostaju samo penzioneri. Mudar je naš Ibi – zna on podatak koji je otkrila zvanična statistika, da preživljavamo zahvaljujući pomoći baka i deka, te im se onako „skromno i smerno“ zahvaljuje. Zna da su naši penzioneri redovno spremni da gledaju zadružno-patriotski Pink, gde se rado čitaju pisma, pa računa da ne kvari ljudima navike. Verovatno još od služenja u JNA nisu dobili koverat – red je da neko za njih, pod stare dane, ponovo „lizne marku“.

Dakle nema paradoksa, na delu je naša hronična „insania nocturna“, s tim što je u domaćoj izvedbi ovo ludilo i „diurna“. I nije ova insania originalni Vučićev patent. Po tom se modelu ovde odavno vlada. Tako kada Boris Tadić na Glavnom odboru Demokratske stranke 2008. godine u Beogradu kaže: „zaboravite na bivše sukobe, stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali devedesetih i zajednički nađite rešenje za bolju budućnost – ako to ne budete uradili, imaćete problem sa mnom“, on se u stvari kandiduje za neku novu raspodelu uloga u Žarijevom komadu. DŽaba se on danas žestoko ljuti na one sa kojima zajednički nije našao rešenje za bolju budućnost. Današnji ih je Ibi jednostavno promenio verujući da je taj deo njegovog naroda „pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa“. Upravo tako sadašnji Ibi tretira opoziciju i zato se i okreće svojoj omiljenoj društvenoj grupi – penzionerima. Pa naravno, mnogo je lakše pisati „smerna“ pisma penzionerima nego demokratama.

I mnogo je lakše „dogovoriti se“ sa umornim penzionerima nego sa jurodivnom mladošću. U zamenu za Kosovo, Evropa će našem Ibiju dozvoliti neviđeni socijalni eksperiment „in vivo“: stvaranje penzionerske nacije kao posledice sistematskog proterivanja najpametnijih i najmlađih! Razumljivo je da su Vučićev prioritet stariji – pa i Vučićev nalogodavac je „stara dama“.

„Za mene je oduvek bila misterija, zbog čega se ljudi osećaju ponosno kada ponižavaju svoje bližnje“, govorio je Mahatma Gandi. A naše poniženje traje i traje, ubijajući i ono malo samopouzdanja koje inače imamo – mi nismo samostalan narod, uvek nam je potreban neki Ibi kojeg ćemo obožavati. „Činjenica je da jurimo upravo čudesnom brzinom, verovatno sa milion čvorova na sat, a kod tih je čvorova dobro što se ne dreše kad ih zavežeš“… razmišlja Ibi.

Drage bake i deke odvežite naš čvor: zatvorite Pink, otvorite prozor i otkrijte u kojoj su tuđini vaši unuci, pa onda pocepajte ovo sramno „skromno i smerno“ pismo!

Penzioneri ionako malo spavaju – neka buđenje počne upravo od naših najstarijih.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu