Kraljica pod pseudonimom

Ćerka rumunskog kralja i kraljice, unuka ruskog cara Aleksandra III i praunuka engleske kraljice Viktorije, rođena u raskoši, bila je oličenje skromnosti, dužnosti, vaspitanja, plemenitosti, svega onoga što kraljevska krv u sebi treba da nosi.

Od trenutka kada je kročila u svoj novi, polurazoreni, dom, prestoni Beograd, 8. juna 1922. godine na dan udaje za viteškog kralja Aleksandra I, i na srpskom se obratila  okupljenom narodu koji joj je klicao sa „Ja vam od srca blagodarim“, osvojila je njegovu dušu i postala duhovno okrepljenje. Od tog trenutka stavila se u njegovu službu i postala najveća dobrotvorka u istoriji.

Donela je radost, sa rađanjem života posle stradanja, rodila je tri princa, otvorila Dvor za siročad, obnovila stare srpske običaje, poput Materica i uvela ih u dvorski protokol.

Tih dana, sva beogradska deca su sanjala o tome da budu baš ona izabrana da idu u dvor i „vezuju kraljicu“.

Na dvor su išla, kako deca iz viđenih prestoničkih kuća, tako i ona iz sirotišta i iz siromašnih porodica, a kraljica im je svima lično uručivala darove.

Osnovala je dobrotvornu organizaciju „Kolo srpskih sestara“ kojoj su glavni praznik bile Materice, pa su, sledeći njen primer, najuglednije beogradske dame počele da se utrkuju u tome koja će svečanije obeležavati ovaj praznik, podeliti više poklona deci ili postati istaknuta članice nekog od dobrotvornih društava.

Pomagala je mnoga društva i udruženja, stipendirala vredne siromašne đake i pomogla da nastave školovanje, sagradila i pomogla u izgradnji mnogih zdanja među kojima i Dečije klinike u Tiršovoj i Instituta za onkologiju, kao i mnoge bolnice i škole.

Postala je udovica sa 34 godine pa ipak nije klonula već je nastavila da neguje i podiže svoje sinove i do smrti verno čuva uspomenu na svog supruga, kao što je to činila kneginja Milica.

Za vreme Drugog svetskog rata, u izbeglištvu, nije gubila vreme već je, koristeći svoj uticaj i resurse, preko Crvenog krstu slala velike količine humanitarne pomoći u Jugoslaviju, kao i u logore širom Evrope gde su bili zarobljeni jugoslovenski oficiri i vojnici, krijući se iza pseudonima „Marija K. Đorđević“.

Čak i kada joj je nakon rata, od strane novih komunističkih vlasti, zabranjen povratak u domovinu, kao i u otadžbinu, a ona proglašena državnim neprijateljem i sva imovina joj oduzeta, ona je nastavila da se bori pomažući, pre svega, svom narodu.

Upokojila se u snu 22. juna 1961. godine u Londonu, u iščekivanju dozvole od novih vlasti da se sahrani kraj muža, u Topoli, na Oplencu.

Nisu joj dozvolili.

Žena takvih vrednosti nije bila poželjna u komunističkoj državi, što više govori o toj državi nego njoj samoj, ali i o strahu koji su vlasti osećale od njenog dodira sa srpskim narodom, sa vrednostima koje nosi.

Njeno telo je konačno položeno tamo gde je uvek želela da počiva, pored supruga, na Oplencu, u srcu Šumadije, 26. maja 2013. godine, a ukidanje statusa neprijatelja države moralo je da sačeka još neko vreme.

Sada više njena ljubav, dobrota, humanost i požrtvovanje nisu nepoželjni u Srbiji, što je dobar početak nacionalnog i duhovnog isceljenja.

Danas, pored spomenika koji se obnavljaju i podižu u njenu čast, jedan ženski fudbalski klub iz Vrnjačke Banje sa ponosom nosi njeno ime i lik u svom grbu, kao primer vrednosti koje u svakom vremenu devojčice mogu i treba da slede, a njegova pokroviteljka je princeza Danica Karađorđević.

Autor je osnivač i predsednik ŽFK „Kraljica Marija“.