Kratak esej o balkanskom usudu

Većini analitičara, imali oni pogled spolja ili iznutra, i dalje ne polazi za rukom da razumeju kako je jedna članica kako tako skladne socijalističke zajednice, bazirane na levim idejama, u periodu pada Berlinskog zida, tako spontano prigrlila populizam i konzervativizam desnog spektra, ne odričući se pri tom od dogmatske komponente leve ideje.

Upravo to se desilo u srpskom društvu: ono nema liberalnu tradiciju, ako je ima u tragovima, ona je uvek bila manjinska i po pravilu su te manjinske ere završavale nasiljem iniciranim iz struktura državnog aparata.

Može se slobodno reći da je formalno od 1903. godine Srbija od strane nomenklature kidnapovana zemlja i to stanje je opstalo kroz sva uređenja do danas.

Uprkos činjenici da liberalna politička supkultura Srbije živi u ubeđenju da Srbija konzistentno otklizava udesno od 1987. godine a da se dolaskom naprednjaka taj tempo samo pojačava, iz većinske perspektive naša država se vratila svojoj suštini.

Kroz vekove vazalske dinamike sa Turcima i statusa plaćeničke vojske za račun trećeg kroz sve balkanske krajine kroz istoriju, Srbija nije imala period u kojem bi neke druge vrednosti sem autarhičnog domaćinskog konzervativizma mogle da dođu u fokus.

Manjina je posebno osetljiva na kulturološki i moralni sunovrat koji se desio tokom devedesetih, ali i taj period se može čitati kao povratak u normalno stanje jedne legitimne balkanske provincije, što Srbija uz sve ostale balkanske države jeste.

Naprednjačka era je specifična po tome što su sami nosioci vlasti u Srbiji ideološki čak i na istorijskom nivou vrlo utemeljeni.

Još od radikala Nikole Pašića Srbija najčešće otklizava u populizam, bila to raji data leva cipela gde će se dobiti desna ako pobede „naši“ ili su to busevi i sendviči zakićeni sa 2.000 dinara u 2023. godini.

Model je realno isti. Znajući ovo, manjinska opcija u Srbiji je uvek imala u vidu da će, ukoliko poštuje neupitni princip vladavine većine, morati da radi na prosvećenju dela većine, jer bez njihove odluke da naprave presedan, do promene ne može doći.

Upravo to se desilo na izborima pre 5. oktobra 2000. godine.

Većina se posle decenija saglasja kroz sva uređenja pokolebala i dala šansu na samo tri godine da manjinska opcija nadvlada. Epilog poznajemo.

Koje opcije preostaju onima koji baštine manjinske vrednosti otvorenosti i tolerancije u Srbiji?

* Oni moraju raditi na svojoj postojećoj bazi „saboraca’.

* Oni moraju izvući iz letargije „razočarani“ manjinski segment koji je otišao u apatiju i apstinenciju.

– Oni moraju na vrlo suptilan način prići većini i uneti u njih teme pod uglom koji će povećati šansu da makar deo većine registruje, procesira i razume te ideje i možda vremenom promeni svoju vrednosnu matricu.

I mediji se nalaze na identičnom zadatku. U binarnoj podeli medija danas, ideja da se kroz zaglušujuću diskvalifikaciju privuku oni drugi neće doneti rezultat.

Uostalom, figurativno rečeno, prost čovek ne voli kada se na njega viče dok mu se čupaju reveri.

Takav pristup izaziva još veće ukopavanje u sopstvenu poziciju. Stoga, ideja da se isključivo kroz kritički pristup sagledava stvarnost ne prolazi, jer je to srž binarne ideje.

Pristup u kojem ćemo za početak objasniti sebi i drugima zašto su stvari takve kakve jesu kreira pretpostavku da se sa te platforme krene u nuđenje alternativa i drugih, racionalnih ideja baziranih na evropskoj prosvetiteljskoj tradiciji.

Ova pozicija nije bazirana na ideji oprosta i lakog zaborava.

Već na suočenju nas samih ko smo, u kom kontekstu se nalazimo, koje su vrednosne norme tog konteksta i šta možemo učiniti da u vrednosnoj vertikali većine dođe do promene.

Često pominjem jednu figuru koja vrlo plastično sažima poziciju svakog pa i srpskog društva: ukoliko jedno društvo posmatrate kao železničku kompoziciju, ta kompozicija se kreće brzinom najsporijeg vagona.

To je ujedno i plastičan prikaz meritokratske dimenzije demokratije gde demokratijom ne upravljaju izuzetni već oni u većini.

Naša misija je da naše vrednosti vremenom dopru do većine.

Promene će biti male, implementacija će biti frustrirajuća i mučna, ali to je jedini način kako je moguće jedno društvo podstaći da se pokrene.

Autor je direktor Fondacije Kompas (kompas-info.com)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.