Kratak zalet ka Kankunu

Međutim, ni nepogode tako katastrofalnih razmera kao ni apeli nauke nisu, nažalost, uverili politički deo javnosti da su klimatske promene, ipak, posledica aktivnosti ljudi i njihove nebrige za očuvanje nasleđa, i da zaštita životne sredine predstavlja jedan od najvažnijih ali i najzahtevnijih poslova pred međunarodnom zajednicom.

To je, pored više radnih sastanaka, izraženo i na završenoj konferenciji članica UNFCCC u kineskom gradu Tianjin – pripremnom sastanku za predstojeći samit UN o zaštiti životne sredine u Kankunu, (novembar/decembar). Pored rekonfirmisanja obaveza za smanjenje emisije gasova staklene bašte prihvaćene na prošlom samitu u Kopenhagenu, ali i rezervi prema izvršenju finansijskih obaveza bogatih prema siromašnim zemljama u razvoju zbog svetske ekonomske krize, nije bilo novih značajnijih inicijativa. Štaviše, opterećenje istim pitanjima i pokretanje tema za koje se smatralo da su apsolvirane u Kopenhagenu nije povećalo optimizam u pogledu izgleda za postizanje sadržajnijeg, pravno obavezujućeg sporazuma o smanjenju emisije štetnih gasova i globalnog zagrevanja koji bi zamenio Kyoto protocol.

I ovaj sastanak je bio opterećen pitanjem podele tereta smanjenja emisije i kontrole izvršenja preuzetih obaveza. SAD još uvek nisu obezbedile zakonsku osnovu za odlučnije angažovanje i prihvatanje značajnije obaveze smanjenja emisije štetnih gasova, ali su zato od Kine i drugih zemalja grupe BRIK tražile značajnije i proverljivo smanjenje emisije štetnih gasova, što one ne prihvataju. Siromašne zemlje u razvoju optužuju razvijene zemlje, posredno i Kinu, da se ne drže prethodno prihvaćenih obaveza i od njih zahtevaju smanjenje zagađenja srazmerno njihovom istorijskom doprinosu nastanku problema, bez izraženije spremnosti da i same preuzmu značajnije obaveze. S pravom jer je izražena sumnja „teško ali moguće“ u spremnost EU i drugih razvijenih zemalja da obezbede obećana sredstva za brzi start od 30 i dugoročnu podršku od 100 milijardi dolara do 2020. godine siromašnim zemljama u razvoju za adaptaciju i obezbeđenje nove, čistije tehnologije. Uz to, dogovoreni su osnivanje Klimatskog fonda za pomoć siromašnim zemljama i izrada smernica za razmenu tehnologije.

Otuda i ocene dela učesnika i posmatrača o skromnom napretku sastanka u Tianjinu povremeno opterećenog neslaganjem SAD i Kine o najosetljivijim pitanjima od podjednakog značaja za sve zemlje učesnice, uz svest da je značajno očuvati proces pregovaranja i uzajamno poverenje učesnika čemu će, kako se pretpostavlja, doprineti saradnja, inače, najvećih zagađivača, suprotstavljenih SAD i Kine. S obzirom na ocenu da obavezujući globalni sporazum o smanjenju emisije štetnih gasova ne može biti postignut na ovogodišnjim sastancima, pregovarači su se fokusirali na manje sporna pitanja koja bi mogla poslužiti kao okvir za obavezujući sporazum na konferenciji UN u Južnoj Africi 2011. godine, pa bi se Kankun mogao završiti samo kao „mali ključ za široko otvaranje vrata“.

Zbog očiglednih teškoća i odsustva napretka u usaglašavanju stavova tako velikog broja učesnika različitih pa i suprotstavljenih interesa, i na ovom sastanku je prisutna tendencija (nagoveštena u Kopenhagenu) da se ekološka debata izuzme iz nadležnosti OUN i poveri užim interesnim organizacijama i tako najstarija i jedina univerzalna međunarodna organizacija „iz razloga efikasnosti“ isključi iz odlučivanja o jednom od najvažnijih pitanja savremenog sveta. U istom cilju izneta je i ideja da se pri rešavanju „polazi od regionalnih ka opštem sporazumu“.

Iako pojedini učesnici i posmatrači iz ovih i drugih, njima znanih razloga, ne očekuju značajniji napredak u postizanju globalnog sporazuma o klimatskim promenama na samitu u Kankunu ne računajući s ozbiljnijim učešćem šefova država ili vlada, nesumnjivo je da će zagađenje štetnim gasovima i globalno zagrevanje, kao zajednički, univerzalni problem, još dugo, do rešenja, biti predmet neslaganja ali i pregovaranja, jer učesnici jednostavno ne mogu dozvoliti neuspeh koji bi po posledicama mogao biti poraz naše civilizacije u borbi za opstanak.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji