Kratka istorija domaćih pandemija

Njima su se bavili istoričari medicine, i u meri koliko su istorijski podaci bili dostupni, one su u kod tih istoričara uglavnom solidno obrađene. Od antike preko srednjeg veka pa sve do naših dana, harale su epidemije kuge, kolere, velikih i malih boginja, raznih tipova gripa i drugih zaraznih bolesti.

Stradale su na stotine hiljada ljudi kod velikih pandemija kuge i više desetina miliona. Tako se najčešće pominje velika pandemija kuge iz 1348. godine koja je desetkovala evropsko stanovništvo.

Ali bilo je i epidemija kuge u pojedinim zemljama sve do sredine XIX veka. Na primer u turskoj vojsci od srednjeg veka naovamo kuge je uvek bilo više ili manje. Granica između Austrije i Turske u periodima bez ratova retko kad nije bila zatvorena odnosno sistemom tzv. kontumaca (karantina) obezbeđena upravo zbog mogućnosti unošenja kuge.

Velika svetska pandemija španskog gripa ili „groznice“ (Spanish fever) iz 1918. odnela je više miliona života, ali cifra od 50 miliona koja se često navodi je svakako preterana. Niti je to neko mogao da tačno utvrdi niti je ikada sprovedeno takvo istraživanje.

Istorijom epidemija kod nas su se najviše bavili pokojni akademici Relja Katić i Slavko Jovin.

I zato su njihova istraživanja i danas u trenutku kad svetom vlada pandemija korona virusa kovid 19 vrlo aktuelna jer na osnovu njih odnosno iskustva dosadašnjih pandemija možemo da pravimo predikciju dužine trajanja epidemije i broja potencijalnih žrtava, ali i da poredimo broj obolelih i broj umrlih onda i sada i izvlačimo opšte zaključke o pojavi, razmnožavanju, rastu, opadanju aktivnosti i uginuću virusa (bacila, vibriona,  bakterije i sl).

Kao lep primer neka nam posluži jedna od velikih epidemija kolere u Vojvodini 1873. godine. Tu epidemiju u Vojvodini potpuno je obradio istoričar medicine  akademik dr Slavko Jovin i objavio u izdanju Matice srpske 1973. godine povodom stogodišnjice epidemije.

Iz te dragocene knjige sam naučio da je epidemija kolere u Vojvodini bila je deo svetske pandemije te bolesti koja je počela u Kini i Indiji 1864. godine i harala je svetom punih jedanaest godina sve do 1874. Brodovima je kolera preneta i u SAD i Južnu Ameriku, a naročito je bila pogođena Argentina.

Zahvaljujući hadžijama i trgovcima, širila se na muslimanske zemlje severne i srednje Afrike, i dalje prema Mediteranu, pa preko Turske stigla na Balkansko poluostrvo.

Ali što je zanimljivo, zbog preventivnih mera (zatvaranje granice i obavezni karantin) nije odmah prešla Dunav i Savu i nije ušla u Ugarsku odnosno u delove danas naših oblasti Banata, Bačke i Srema.

U Ugarsku je kolera je stigla godinu dve docnije preko  istoka; prvo je iz Kine je preneta u Rusiju 1871. godine, a krajem te godine zahvatila je i celu srednju Evropu.

Na teritoriji Bačke, Banata i Srema, ondašnjih delova Kraljevine Ugarske epidemija je počela u julu 1873. godine, a počela da jenjava u septembru iste godine da bi se ugasila u oktobru, s tim što je još u oktobru bilo pojedinih sporadičnih slučajeva oboljenja ali bez smrtnih ishoda.

Ono što je meni zanimljivo jesu brojke kako obolelih tako i umrlih. U odsustvu drugih virusoloških podataka, one nam pokazuju snagu virusa.

Zato sam oduvek bio mišljenja da se svaka pandemija pa i ova najnovija mora izučavati multidisciplinarno, uz pomoć sledećih nauka: epidemiologije, molekularne biologije, virusologije, istorije medicine, matematike (zakon velikih brojeva) i njene naučne metode statistike i naravno prevashodno logike.

Samo sinergetskim efektom svih ovih nauka dobićemo pravi uvid u čitav kompleks jedne epidemije odnosno pandemije.

Bez toga ćemo imati i već imamo maglovita lutanja pojedinih lekara – pukih medicinara specijalista, poput Nestorovića (pulmolog!) pa začudo i samog Kona, koji, iako epidemiolog, sve više gubi naučni oslonac.

Pomenuta epidemija kolere iz 1873. godine imala je veliku stopu smrtnosti obolelih – u proseku nešto iznad 50 posto!

Tome su krivi uslovi života, nehigijena i slaba medicinska služba kao i nedostatak adekvatnog leka za koleru.

Prepisivani su lekovi koji samo eventualno poboljšavaju opšte stanje organizma ali ne leče bolest.

Ali kolera je i inače opaka bolest i ima samo nešto manju smrtnost od one koju je imala kuga (prema dr Relji Katiću kuga je imala smrtnost kod obolelih čak i do 60-70 posto!).

Profesor Jovin navodi kako je izgledao jedan tadašnji lekarski recept za lečenje kolere: „Rp. Pulvis Doweri drachmam semis. Sacchari albi drachmam unam. Na svakih četvrt sata jedan prašak uzeti, dalje neka bolesnik legne u krevet odmah posle prve stolice, neka popije dve šolje crne kafe ili dve šolje čaja od mente.“

Epidemija kolere u Vojvodini je trajala četiri meseca, najveći intenzitet imala je u julu i avgustu, jenjavala je u septembru da bi u oktobru vibrion kolere sasvim oslabio i do kraja 1873. godine potpuno nestao  iz populacije.

Ukupno je u Vojvodini obolelo 25.313 osoba (Bačka 14.555, Banat 8.443, Srem 2.315).

Umrlo je 13.031 osoba, što čini stopu smrtnosti obolelih (letalitet) od 51,48%. (Bačka 7.667 odnosno 52,75%, Banat 4262, ili u procentima 50,54%, Srem 1092 odnosno 47,17%).

Ukupan broj stanovnika u vreme epidemije kolere u Vojvodini je iznosio 499.751. Kada se broj ukupno obolelih (25.313) stavi u odnos sa ukupnim brojem stanovnika, dobija se stopa obolevanja (morbiditet) koja iznosi 5,06% (Bačka 6,41%, Banat 4,45%, Srem 2,72%).

Kada se, pak, ukupan broj stanovnika Vojvodine (i zasebno Bačke, Banata i Srema) stavi u odnos sa brojem umrlih od kolere, dobija se stopa mortaliteta. Od ukupnog broja stanovnika Vojvodine mortalitet kao posledica obolevanja od kolere iznosio je 2,61% (Bačka 3,38%, Banat 2,25%, Srem 1,31%).

Šta iz ovih brojki možemo zaključiti?

Ne samo to da je u Vojvodini 1873. godine od kolere obolelo više od pet procenata njenih stanovnika a umrlo 2,61 posto nego možemo sagledati i virulenciju vibriona kolere i stepen njegovog širenja.

Virulencija je izuzetno jaka prva dva i po meseca, kasnije znatno slabi, ali širenje na najveći deo populacije nije bilo veliko.

Zašto?

Možda zbog strogih državnih mera preventive i uspešne zaštite nezaraženog stanovništva (Ugarska je bila poznata birokratska država gde su se svi propisi volens nolens morali poštovati) ili zbog relativno brzog (posle samo tri meseca) slabljenja samog virusa (vibriona)?

Ili možda usled činjenice da je krajem leta i velikih vrućina mogućnost infekcije dolaskom jeseni i hladnijih dana, opadala? Ili su u pitanju sadejstva svih ovih faktora?

Ali za ovaj moj tekst najvažnije je da se pokaže kako lekari treba da leče i ništa više od toga, epidemiologija da određenim merama sprečava širenje bolesti, virusologija da izučava strukturu i osobinu virusa kako bi omogućila medicini da leči, ali glavno težište kod procena širenja epidemije (pandemije) i dužine njenog trajanja, zaključivanja u pogledu modela koje epidemiologija treba da preduzme bilo u preventivi bilo tokom epidemije, ipak imaju prirodne nauke poput logike, matematike i statistike i naravno istorijskih iskustava sa svetskim pandemijama i epidemijama koje nam pruža istorija medicine. To se u Srbiji izgleda ne shvata. Zato je nastao ovaj tekst.

Autor je publicista