Kratka pamet i duge cevi

Ali zato su tu dežurni piromani, vazda orni da potpale vatru ispod uvek spremnog balkanskog lonca, koji čim se pretera sa loženjem, postaje balkansko bure baruta. A kad se fitilj tog bureta potpali kako treba, sve se trese od Moskve, preko Berlina i Londona do Pariza i Brisela. Eksplozije se i te kako dobro čuju, a i osećaju i u Istanbulu. Zato svet poučen ranijim iskustvima, dobro vodi računa o našim piromanima. Igrajte se koliko hoćete sa šibicama i vatrom, ali barut ne dirajte. Dok vam mi ne kažemo.

Kad već ne mogu da se igraju rata kako i koliko žele, balkanske dahije su rešile da se igraju mira. Ali na svoj način. Po balkanskim pravilima. I tako eto nama Gazivoda. Prvo je na novi Gazimestan stigao ON. Još se Ibar voda nije ni razbistrila kako treba, eto i Hašima Tačija. Čim se u Prištini okupilo nekoliko desetina hiljada protivnika Tačijeve i Blerove politike razgraničenja predvođenih Aljbinom Kurtijem, i on se setio Gazivoda. Ta veštačka akumulacija koja je izgrađena zarad vodosnabdevanja ljudi na severu Kosova i Metohije, očas posla može poslužiti i za prevođenje pristalica Aleksandra Vučića i Hašima Tačija žednih preko vode. Jer zna Ibar voda da žubori i na srpskom i na albanskom. Jedini je problem što taj teren zna da bude mnogo klizav, pa se lako može desiti da se upadne u brzu i plahovitu reku. A ko u Ibar upadne na sebe da se ljuti a ne na reku.

Ostaće skoro pa nepoznanica, kako je u Srbiji u kojoj je za vreme vlasti Aleksandra Vučića zamrlo istraživačko novinarstvo, većina novinara državnih medija saznala da tog jutra treba da se okupe na Gazivodama. Mora da je neko od tih istraživačkih novinara kad se probudio istražio ekran svog mobilnog telefona, a na njemu se čudotvorno ukazala poruka:

„Budite na Gazivodama tačno u podne, nikako posle 13 časova!“ Taman da uključene kamere sačekaju Hašima Tačija, koji se provozao u gliseru u nameri da kako kaže uživa u prirodi. Još veća je enigma kako nikome od režimskih i partijskih glasila nije palo na pamet da napomene da se Tači provozao u čuvenom gliseru Saše Jankovića kojim je upravljao, a ko drugi do Dragan Đilas u pratnji Boška Obradovića.

Čim su novinari preneli vest da je Hašim zaplovio jezerom u pratnji dugih cevi, usledila je reakcija iz Srbije. Na duge cevi koje prete Srbiji naprednjaci su oduvek odgovarali svom svojom radikalskom pameću. Igrajući na sigurnu i dobitnu kartu da je i sećanje grana Srbije baš kao i njihova pamet. Kratko. Odmah su se ratnih bubnjeva dokopali ministri Vulin i Stefanović. Pa je podignuta borbena gotovost vojske, policije i ružičaste televizije. I to one policije koja nije smela da se popne na vrh Kopaonika da poruši nelegalni objekat, ali sad bi neko da je šalje preko Pančićevog vrha da sruši Tačija.

A kakve bi to bile ratne igre, ako toga ne bi bilo na ružičastoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Uz prisustvo vrhunski plaćenih nezavisnih analitičara dobro uhlebljenih na budžetu i narodnoj grbači. Televizija čiji program se usudio da napadne Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, ponovo je kao i 1999. odbranila Kosovo i Metohiju i porazila NATO pakt. Zauzvrat i ružičastu televiziju su odbranili premijerka Ana Nemanjić i naravno ON. Da su naprednjaci branili Kosovo i Metohiju kao što danas brane svoju propagandnu mašineriju, Srbi bi još uvek živeli u Peći i Prizrenu. Ali danas je za naprednjake važnija ružičasta televizija negoli Kosovo i Metohija. Jer na toj televiziji se u rijaliti programu može čuti sledeća “umotvorina“ nekog anonimnog bezmozgovića, ispričana kao vic:

„Gde je mala Milica kad njenu školu pogodi bomba? Pa svuda… hahahahaha….“

Kada se setite da ova vlada na čelu sa premijerkom zdušno brani ovaj rijaliti sadržaj svog uslužnog informativnog servisa, imajte na umu da brani i ovaj “humoristički“ program koji je valjda jedino smešan onome ko danas savetuje vladu i predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića za debeli honorar, a odaziva se na Toni Bler. Jer taj koji danas savetuje predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića i lobira za politiku razgraničenja, kome je posvećena knjiga “Engleski isprdak Toni Bler“ čuvenog recenzenta Aleksandra Vučića u izdanju Srpske radikalne stranke je poslao bombe na Milicu i Srbiju. To je ista ona Milica čija je tragična sudina mnoge inspirisala da svojim ćerkama daju njeno ime, kako bi sećanje na nju i taj zločin nastavilo da živi kroz neku drugu decu.

Dok čekamo da nas razgraniče i utvrdimo da li će Ibar žuboriti na srpskom ili albanskom jeziku, valjalo bi ovakvu televiziju razgraničiti od nacionalne frekvencije, a ovakve vlastodršce od fotelja. Da se sutra o našoj deci ne bi pričali ovakvi vicevi.

Autor je član DS