Krestići – otac i sin: Lični stav Radoša Ljušića

Svi polemičari trudili su se da je, iz straha od posledica, iznesu skriveno, kako se Vlasi ne bi dosetili. Za obradu ove teme Srbima je potreban Orvel, u najmanju ruku. Da li ga je rodila srpska majka i ako nije – kada će?

U ovom tekstu navodim samo jedan, ali pouzdan, i davno poznat podatak javnog delatnika Mirka Čanadanovića u „Pismu doušniku“: „Sa malo cinizma, ja ne bih, prema tome, baš morao da budem nezadovoljan; cinkario me je pravi. Učen, poznat, uticajan. Najveštiji i najdrskiji“ (Odgovori. Političke sukobice, Beograd 2011, str. 44).

Krestić Vasilije prekida i nastavlja ugodne razgovore s Đurićem, a ovaj mu preti novim „temama koje podsećaju na (ne)slavnu prošlost crnog kontrolora istorigrafije“. Verujem da ima mnogo onih, pa i ja, koji bi imali da kažu štošta o povesniku koji je, iz ličnih razloga i preterane sujete, mešetario ljudskim dušama i srpskom istoriografijom. Zapt koji je zaveo pokojni akademik Vasa Čubrilović u Odeljenju istorijskih nauka SANU, nastavio je i usavršio Vasilije Krestić, i njegova reč je odavno u njemu odlučujuća.

Iako se moje ime pominje u polemici, čak sam i citiran, ne javljam se zbog toga, niti na njih imam primedbe, već nečeg drugog. Đurić je pokrenuo polemiku pitanjem da je Krestić otac kandidovao Krestića sina za dopisnnog člana SANU, a potom se rasprava proširila na genocid i doušništvo. Sve tri teme su golicave, čačkaju ljudsku dušu tamo gde je osetljiva i tugaljiva, kada je reč o pojedincima, i beskrajno bolna, kada je reč o genocidu.

Problem nije u tome ko je predložio Krestića sina za dopisnog člana SANU, Krestić otac ili neko od članova Odeljenja istorijskih nauka. Normalno je da to nije uradio otac, već da je zamolio nekog od svojih kolega da njegovog sina kandiuju, i u prethodnom ciklusu i u ovom. Svima je dobro poznat način na koji se nekada odvijala procedura kandidovanja, i način na koji se sada obavlja.

Sadašnji način nije slučjno odabran, budući da ga je osmislio Krestić otac. Ali problem nije u tome, u proceduri, već da li Krestić sin zaslužuje da bude kandidat i postane član SANU.

Krestić sin je bio moj student, magistrant i doktorand, pa iznosim svoje mišljenje o njemu, budući da ga dobro znam, i kao čoveka i kao povesnika. Mlađani Krestić nije se nikada isticao svojim radom, niti je svojim tananim pregnućima beležio neke posebne rezultate. I pored toga dužnost mi je da istaknem, da je sve što je uradio bilo korektno i u skladu s važećim univerzitetskim propisima. Njegov diplomski i magistarki rad, kao i doktorska disertacija, korektni su.

Poslednja dva rada su objavljena, pa se to može proveriti. Dakle, knjige proistekle iz magistrature i doktorata nisu briljantne, već prosečne. Verovao sam, i sada verujem, da u njima nema očevih prstiju – inače bi bile kvalitetnije.

Bitan podatak o Krestiću sinu i njegovim sposobnostima jeste dolazak na Filozofski fakultet kao predavača na Uvodu u istorijske studije. Kao nastavnik nije se snašao, samovoljno je napustio fakultet i vratio se u Istorijski institut SANU.

Podvlačim da suština problema u polemici Đurić-Krestić nije u tome ko je kandidovao Krestića sina za dopisnog člana SANU, već da li Krestić sin zaslužuje, na osnovu pomenutih i kasnije napisanih radova, da bude kandidat i očev naslednik u Akademiji. Dakle, reč je o prosečnom kandidatu koga niko ne bi predlagao, čak ni u ovom sastavu Istorijskog odeljenja SANU, da mu otac nije to što jeste.

Niko ga u SANU ne bi ni pominjao, a kamoli kandidovao za dopisnog člana. Krestić sin nije ono što i Krestić otac, ni kao povesnik, ni kao zaslužni građanin onih koji sve saznaju.

Jedna članica SANU, povesničarka, izrekla je čuvenu izreku: „Mi u Akademiju primamo one koji su nam potrebni, a ne one koji su najbolji.“ Tako je u SANU izabrana za dopisnog člana Mira Radojević, kao i neki drugi, prezaslužni građani i građanke naše domovine i Akademije. Mira Radojević je izabrana za dopisnog člana SANU kao vanredna profesorka, što je izuzetak, a njen izbor nije ničim valjano branjen, iako su se njeni branioci upinjali da dokažu da je genijalna, a sav istoriografski svet zna da je ispod svakog proseka.

Utabani put čuvene izreke, prethodno citirane, omogućava Krestiću sinu, kao što je omogućio i Miri Radojević, izbor u SANU, i bez očeve podrške. A tek s njom!

Nije beznačajno pitanje da li će sinoljublje, pored već naglašene izuzetne prosečnosti, postati model izbora u SANU?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.