Krhka normalizacija

I to pitanje dolazi od građana Albanije sa idejom da je neka politička priča u pitanju, moguće neka vrsta opredeljivanja na albanskoj političkoj sceni, ili jednostavno pitanje: što vas zanima unutrašnja politička scena Albanije? A iz Srbije, stereotipna percepcija Albanaca generalno, a posebno lidera, bez obzira na činjenice.

Generalno, ja sam lično posvećen očuvanju mostova i onda kada je bilo veoma teško, i danas kada je potrebno uspostavljati odnose koji bi bili temelj bolje budućnosti, ali u prvom redu – posvećenost radu na boljem poznavanju onih drugih, bilo Albanaca u percepciji Srba, ili obrnuto. Ono što je očigledno je da nema dovoljno informacija na osnovu kojih se izvlače zaključci, uverenja, itd…

U aprilu sam boravio u Tirani na poziv Akademije nauka Albanije povodom obeležavanja 80-godišnjice života Ismaila Kadarea, najvećeg albanskog i jednog od najvećih svetskih živućih književnika. Prvi utisak koji sam dobio je da postoji izuzetno velika potreba predstavnika institucija kao što je Akademija, kao što su udruženja, za saradnjom. U dugom razgovoru sa Kadareom, opisao mi je događaj iz sedamdesetih godina, kada je putovao na neki književni skup preko Beograda. Pošto su on i kolega pisac izgubili vezu zbog kašnjenja aviona, nazvali su ambasadu Albanije u Beogradu i pitali šta da rade? Dobili su odgovor da odu u prvi hotel i kažu da su Albanci i biće sve u redu. Iako im je to izgledalo blesavo, jer je Enver Hodža bio na vrhuncu izolacionizma i neprijateljstva prema Jugoslaviji, to su i uradili. I dobili osmeh i informaciju da će i pored toga što su puni, pronaći sobu. I to se i dogodilo. I nije mu do danas jasno zbog čega se to dogodilo.

I danas naravno, mogao bih da odgovorim i ja na isti način. Ili sličan… I možda moje objašnjenje nije merodavno, ali… Prvi moj ozbiljniji susret sa Albancima bio je sa Vetonom Suroijem i Bekimom Fehmiu… I na osnovu njih, gradio se moj stereotip o Albancima, časnim, obrazovanim, kulturnim… I onda posle puno godina, suočavam se sa potpuno suprotnim stereotipima. Indikacija je potpuno jasna, naše patologije dolaze iz nepoznavanja. I nekako je osnova normalizacije vezana za povećan stepen informisanosti. Pod uslovom da to nisu samo informacije, već i konkretna dela. Među Albancima imam toliko prijatelja koji su svetski intelektualci, i dobronamerni, da me je najčešće sramota stereotipa.
Edi Rama je jedan od njih… Ali višestruki stereotip, prvo negativni, po liniji negativnog stereotipa Albanaca, a onda i kao negativni politički stereotip. A sve je to daleko od istine.

Edi Rama je pre nego što je postao ministar kulture Albanije bio građanski aktivista, vrlo poznat i uporan, i ostvareni umetnik. Tih devedesetih je bio vrlo blizak sa umetnicima i aktivistima iz Srbije, bivše Jugoslavije… I danas su ti ljudi potpuno neshvaćeni i neprihvaćeni u svojim sredinama.

Edi Rama je odlučio da se politički angažuje, za razliku od ostalih iz regiona. I dobio je određeno iskustvo, političku iznijansiranost, svetonazor, itd… I to je izuzetna vrednost ličnosti i političara.

Svako ko poželi da podrži evoluciju, napredak ovih prostora, mora shvatiti pojedinačne situacije, i napore, iskustva.

Objavljujemo niz autora iz Albanije i sa Kosova, ali nastojimo i da prevodimo i objavljujemo knjige na albanskom. Uskoro izlazi veoma ozbiljno životno delo Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“, sa preko 1200 strana, i na srpskom i na albanskom jeziku. A sledi i niz susreta u međunarodnoj kulturnoj saradnji.

Poznajem puno kritičara Raminog političkog angažmana, ali ono što se mora priznati jeste da je izuzetan pisac, mislilac, i da kao takav zaslužuje posebno mesto u literaturi i publicistici Albanije. I naravno da je veoma važno da te ideje budu deo nasleđa ovog regiona. Kako bismo se razumeli u svim našim posebnostima, ali i sličnostima.