Foto: Shutterstock/Bobica10

Odjeknula je tišina! – javila je „imbecilna“ novinarka iz Niša i tako do srži izazvala NJegovu ljutnju, iz razloga tada samo njemu znanom, jer je postao uveren da je otkrila NJegovu tajnu, petnaest dana ranije od onog trenutka kada će u desetom minutu neopisivog utihnuća, tišine pošte u pomenu i slavi za petnaest najtragičnije stradalih duša, isprobati novo oružje nad svojim sunarodnicima.

A verovatno je pre toga, u tišini noći, na vladarskoj stolici ili na širokoj vladarskoj terasi nad kojom sijaju i gase se zvezde, sam ili timski, mozgao kako da se zaštiti, kojim efikasnim tajnim oružjem, kako da se odupre najvećem neprijatelju – narodu. Brojni su to sati promišljanja i kovanja državničkih planova, stvaranih čak i nauštrb sopstvenog sna i obroka.

Ili mu, ipak, ne treba u ovome pripisivati velike zasluge, jer je to tajno oružje možda već mnogo ranije nabavio (izmislio) njegov politički otac; mi stariji se sećamo njegovih pretnji tajnim oružjem, kojim će „vazvušiti Zagveb“ ili slomiti „kvila Milosvdnom anđelu“.

Onako, kako se desilo da u mom, sada ne više tako kratkom životu (čija je tačno jedna polovina, od 1991, proživljena u mirisu baruta i krvi) posrećilo da tada, 9. februara 1986, vidim sjaj čuvene Halejeve komete, koja se u nekim životima ugleda samo jednom, tako sam imao sreću – kažem imao sreću, jer sam pre nekoliko dana, tačno na NJegov rođendan, 5. marta, pao sa šljive, sa visine oko tri metra, a Bog me poštedio smrti ili loma kičme jer verovatno sa mnom ima još planova – da jednom u životu, 15. marta, vidim neponovljiv prizor sjaja moje prestonice, moje zemlje, moje domovine, mog naroda, duše njegove.

Krik gospodara džungle: Top li je? 2 — Foto: Lična arhiva

Opisujući taj i takav sjaj, ovde ne mislim na bezbrojna svetla displeja mobilnih tehnoloških čudesa, utkan u blještava velegradska svetla.

I ne znam, možda su ta svetla bila vidljiva ne samo sa neba nad Srbijom, neba nad Evropom; da je bilo moguće dići se, vinuti se gore – možda bi se taj sjaj, ta iskra, videla daleko odozgo (ili otud) iz svemira, beskrajnog svemira, kao što je beskrajna ljudska težnja ka pravdi i dostojanstvu.

U svom, rekao sam, ne više tako kratkom životu, stajao sam u vrstama mnogih pošti – od onih u malim zabitim seocima moje zamrle Timočke krajine, do onih brojnijih, nakon kojih su sledili prigodni (kićeni) govori – ali nikad i nigde nisam čuo takvu tišinu mase: uvek bi se neko nakašljao, zvecnuo nekim metalom, došapnuo nekom do sebe; ova velika masa je bila neopisivo nema.

Nema za petnaest nevinih duša, rano (nekih i prerano) uzletelih u nebo. I ne samo njih petnaest. Jer, treba dodati (ne znam zašto ih sada u ovome izostavljaju, jer su i one žrtve korupcije) i onih osam duša koje su u najtežim mukama (žive sagorevajući) uzletele u nebo iz tela koja nisu bila samostalna. I onih sedam duša uzletelih iz olupine sa elisom iz surčinske njive, i onu dušu uzletelu sa zadnjeg sedišta na (koliko znam, sada demontiranoj) naplatnoj rampi u Doljevcu…

I ne treba dalje zbrajati, jer prelazak u jedan status ga definiše činom prelaska – sva dodavanja potom ne čine znatnu razliku.

Onako kako je, primerice, najveća razlika u lancu komandovanja u vojsci ona razlika između redova i desetara, a svi komandni rangovi do generalskog samo stepenasti rast, tako je velika razlika među nevinim i odgovornim za nečiju smrt. Odgovornim (ili ubicom) postaje se samo trenutkom oduzimanja jednog života – sve kasnije, sve dobrojene žrtve su samo činovi stepenatog rasta.

Šta se sve dešavalo u subotu 15. marta?

Evo, nakon noći lošeg i istrzanog sna (čak se i mačak, koji mi najčešće na nadlaktici spava, neuobičajeno trzao), pokušavam da shvatim (razumeti se ne može) šta se to desilo. Tražim po internetu razne snimke, sa više mesta, na više lokacija, i gledam onaj šok, onaj strah, ljudski strah pred nepoznatim i (nevidljivim) strašnim, i mislim kako je ovo jutro moglo da započne sa brojanjem stotina mrtvih, smrvljenih u stampedu mase prestravljenih (uglavnom mladih) ljudi – onako kako smo se uverili u sličnim reakcijama uplašene mase može da bude.

Pokušavam i da sebi objasnim taj zvuk koji se čuje, tu mešavinu tutnjave i kraha, taj akord, koga je teško objasniti, koga je teško dezintegrisati, podjednako teško kako je teško objasniti krik onog gospodara džungle praćenog majmunima i slonovima, koji nam je donosio radosti sa crno-belih ekrana naših dalekih detinjstva.

I, evo, neuspešno pokušavam da zamislim u kojoj (čijoj) glavi mogla da sine takva ideja, počev od one tako nesrazmerno male u odnosu na zdepasto i trapavo telo. Da odredim kolika je to mera nepromišljenosti, ludila i potencijalnog zločinstva.

I dok je te večeri moja prestonica, rekoh moja zemlja (a i svi mi smo) sijala sjajem, negde tamo, visoko na nekom krovu (kao na nebu) – nečijom zamisli, nečijom odlukom, nečiji prst (rečnikom Vjerice Radete: osušio mu se, dabogda!) tačno u desetom minutu tužnog i svečanog pomena, pritisnuo neko dugme, povukao neki oroz tajnog oružja (top li je?), uperenog u sopstveni narod, što istorija od kada se piše nije zabeležila, učinivši tako presedan u svetskim razmerama, presedan koji će pominjati i izučavati ne samo u istoriji već i u psihijatriji.

Ovaj čin, ova zločinačka zamisao, treba se kvalifikovati kao najteže krivično delo, a inspirator, planer i izvršilac kao najveći zločinci.

Ne znam, ne mogu da objasnim te oči koje ne vide, ne mogu da opišem te uši koje ne čuju, ne mogu da objasnim taj mozak (ako je u normalnoj funkciji) koji ne vidi suštinu, koji ne razume stvarnost – marševe slobode koji su nadmašili one učene iz istorijskih čitanki, potočiće koji su prerastali u reke, reke koje su se juče slile poput bistrih pritoka (utoka) u zamućenu prestonu baru.

Jedno samo znam. Odavno – nisam siguran tačno kada – ali odavno sam skromno napisao da se ovde više ne brani vlast već se brani stečeno, a povrh svega sopstvo.

A, čini mi se, brani se neodbranjivo.