Kristofer Hil jeste Amerika, ali Amerika nije Kristofer Hil

Tokom prijema različitih tema i sadržina, ambasadori, pa i ostali službenici, sugerišu kroz priče, metafore, gestove, stil odevanja, boje i još mnogo raznorodnih ponašanja.

Cilj je, dakako, uvek isti i tiče se zastupanja interesa sopstvene zemlje.

Ukoliko se ovo primeni na poziciju ambasadora Kristofera Hila u Srbiji, svakako se ne može izbeći činjenica da on ovde zastupa interese Sjedinjenih Država. No, tom tvrdnjom se manipuliše preko granica prihvatljivog, jer nužno nisu te zamisli u suprotnosti sa pozicijama Srbije.

Prosečan Srbin bi se svakako zapitao kako je to moguće, Amerika je onosvetovno repato i rogato biće i nikome ne može da učini dobro. Sve to, naravno, samo je plod propagande onih koji žele da Amerika izgleda kao prvak pakla, jer u realnosti činjenično stanje se bitno razlikuje.

Prvenstveno, da bi se shvatilo ponašanje gospodina Hila, potrebno je razumeti kako funkcionišu međunarodni odnosi.

Takvim znanjem, nažalost, može da se pohvali jako mali procenat stanovništva, a, sa duplim žaljenjem, još je manji broj lidera mišljenja koji suštinski prodiru u te relacije.

Retko iz neznanja dođe po poželjnih ishoda, češće je prilika da se stvori kakva mrena ignorantnosti koja će rezon ograničiti u njegovim dubljim dometima.

Otud proizilazi prosvetiteljska ljudska dužnost, ujedno se ispostavlja i radnom obavezom, diplomata da građanima što je moguće više, u granicama dopuštenog, približe te procese kako se situacija ne bi čitala pogrešno.

Ostavljajući, konkretno, stanovništvo Srbije u takvoj vrsti mraka, svaki strani izaslanik rizikuje da dovede u nezavidnu poziciju reputaciju svoje države.

Sliku Amerike u Srbiji nisu usmeravala samo suparnička instruisanja, za mnogo toga krivicu uzima i njeno poslanstvo iz rezidencije, ali se mora priznati da su nekada u ulozi kočničara bili i realno sučeljeni interesi.

Neke od grešaka američkih izaslanika u Srbiji datiraju još od godina patnje poslednje decenije prošlog veka, a odatle je došao i Kristofer Hil.

Njegov mandat, pak, u Srbiji pokazao se kao ponašanje dobrog Samarićanina.

Niko predusretljiv ne može da ospori da je za njegovog mandata Amerika pokazala mnogo više sluha za srpsko pitanje nego u prethodne dve decenije. Pojedini njegovi gestovi bili su zaista blagonakloni prema Srbiji, ma koliko god postojala nastojanja da im se učita neka vrsta zle urote.

Svojim činjenjem, Kristofer Hil se distancirao od političke doktrine Madlen Olbrajt i Ričarda Holbruka koja je devedesetih primenjivana prema Srbima i svoj je diplomatski kurs prilagodio sadašnjem trenutku.

To svakako govori o njegovoj prudenciji, ali i o vektorskoj promeni na skali odnosa Sjedinjenih Država i Srbije.

Početak se može tražiti sa pružanjem agremana, ali je korigovanje odnosa Amerike i Srbije počelo još krajem mandata, javnosti nemilom, Kajla Skota.

Nijedna druga zemlja Srbiji nije priznala da je svet.

Ta serija spotova predstavljala je zaista divan gest pun razumevanja, naročito ako se obrati koncentrisana pozornost na trenutak u kome se Nikola Tesla priznaje za pripadnika srpskog naroda u vremenu u kome istoimena kompanija preuzima srca globalnog sela.

Svaki amater istraživač će naći da je inspiracija bila u jednom Srbinu.

Scripta manent, verba volant kaže stanovnik antičkog Rima kada želi da naglasi da napisano ostaje u poređenju sa prolaznošću izrečenog.

Isto tako, za kampanju podržanu od strane Ambasade SAD-a u Srbiji sme se reći da jeste svedočanstvo za večnost.

Nažalost, jedan trapavi propust zbog citata Borislava Pekića je otvorio bokove ove potentne promocije, pa u nemilosrdnom međudržavnom nadmetanju nije propuštena prilika da se plasira udarac koji je ceo ovaj projekat nokautirao.

Ipak, svako ko je ikada čitao Pekića zna da je „umetnost u interpretaciji činjenica“.

Kako bilo, već je šest godina kako odnosi dve zemlje otopljavaju i zbog toga je potrebno da svi stanovnici Srbije prepoznaju u kom pravcu se kreće svet.

To je potrebno zbog esencije samog života.

Nije zgoreg reći da to predstavlja vanrednu mudrost ako se u obzir uzme Bizmarkova konstatacija o potrebi da se nasluti kretanje Boga kroz istoriju i prepozna značenje njegovog hoda i odeće dok užurbano prolazi i nestaje sa scene.

Doprineće još shvatanje da Kristofer Hil nije cela Amerika.

On je takođe čovek sa koferom svojih vrlina i rancem mana, koji obavlja posao na način koji smatra najprigodnijim za ostvarivanje interesa Sjedinjenih Država.

Iako je uspešniji od svojih prethodnika, mora se priznati da bi mogao malo više da povede računa o kontekstu.

Odgovor traži pitanje kolika je cena javne zaštite nekih ličnosti koje neupitno dele Srbiju, a otvorenim držanjem njihovih leđa ambasador Hil bespotrebno pertle vezuje u čvor. Da li je on to morao baš tako da uradi? Naravno da nije.

Sigurno je bilo mnogo boljih rešenja, ali ponovo, ambasador poseduje određenu autonomiju u svom delovanju. Bitan je cilj, način na koji će se ostvariti manje je važan.
Ako se, na tom tragu, uzme da je gospodin Hil zastupao interese Sjedinjenih Država svojim delima, mora se dati osvrt na monetu kojom je to plaćeno.

Njegovi postupci koštali su Ameriku, još uvek, krhkog imidža u srpskoj javnosti.

Može se reći da je time vrednost protežiranih preplaćena.

Mada je lepota u oku posmatrača, slika Amerike trebalo bi da vredi više čak i od samog ambasadora, a kamo li od kompromitovanih javnih delatnika.

Odatle izvire još bujica pitanja. Prvenstveno onih pragmatičnih o tome kakva ponašanja podstiče ambasador, pa sve do egzistencijalnih koja se tiču morala i časti. Takvo zbunjujuće delovanje jeste novi klin kojim se otvorio još jedna pukotina u stubovima kvalitetnijih odnosa Sjedinjenih Država i Srbije.

Za prosutim mlekom ne vredi žaliti, pa tako srpska javnost mora da bude svesna već rečene činjenice da ambasador Kristofer Hil samo radi svoj posao na način koji to smatra najboljim. On može da pogreši, poput svakoga ko radi, ali to ne odražava širu sliku po pitanju srpsko-američkih odnosa. Bitno je razumevanje da ne treba biti alergičan na igrača, već na igru.

Jednako kako se danas prigovara, poimenice, aktivnostima američkog ambasadora, zameralo se nekada izaslanicima kneza Miloša Obrenovića zbog zlata i „šećera“ kome evropski sladostrasnici nisu odolevali.

Ambasador Hil istovetno postupa, samo su njegovi stimulansi lakši za odbijanje i malo dalji od lukavog iskorišćavanja lakome ljudske prirode.

Uzevši sve cum grano salis, jedino što mu se može spočitati jeste precenjivanje vrednosti aktera koji su se našli u njegovoj milosti.

Međutim, s njim to ima razračunati njegov poslodavac, a na srpskom narodu je da uvidi važnost razgovora sa svima, ponajpreče sa najvećima.

Poziciji i nacionalnom interesu države se mora pristupiti objektivno i transcedentno, te prići bez bilo kakvih osećanja koja bi pomutila sud.

Možda se može nešto naučiti iz Kisindžerovih stavova o Kini koja je spremna da čeka ceo vek da bi vratila svoju teritoriju, te u kombinaciji sa pokazanom pragmatičnošću ambasadora Kristofera Hila, postoji mogućnost da se napravi kvalitetan kalup za prijem, amortizaciju i adekvatno preduzimanje diplomatskih postupaka.

Ukoliko se to ne dokuči, Srbija će biti osuđena da večno luta lavirintima istorije tražeći izlaz u prošlosti umesto u budućnosti.

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.