Kritična masa po stoti put

Zvali nas na sastanak, priprema se „jedna rekonstrukcija, hoće da čuju i naše mišljenje“ – toga nije bilo nikad pre.

Ulazimo u kancelariju na kraju hodnika, tapacirana vrata, sedamo za sto: mi s ove strane, oni s one.

– „Dobar dan!“

– „Dobar dan, da počnemo, znamo da se okupljate s tom vašom masom, kritičnom, da ima pitanja, pa da objasnimo!“, a sekretarica pita za kafe i vodu.

Jedan od nas doneo pod miškom fascikle plana, ranijeg, prvobitog, zvanično odobrenog, ali od njega Grad odustao, ima „novo rešenje“.

Po tom „novom“, iz plana „ispadaju“ trake za bicikliste.

Naš, zadužen da govori, kaže: „Ali to je važna transverzala koja povezuje udaljene delove grada, važna za sve građane, a posebno za bicikliste jer to im je jedina direktna veza, biciklističke trake jesu potrebne mnogima koji i sada tuda prolaze…“

Jedna od dvojice s one strane stola odgovara: „Dobro, znamo, ali te trake je predviđao taj stari plan koji ste doneli, to su oni prethodni.., no to i nije više važno, sada je sasvim nova situacija, sve ću da vam objasnim“.

Ćuteći uzima list papira, presavija ga na pola, polaže na sto i uz desnu ivicu hemijskom olovkom povlači deblju liniju: „To vam je regulaciona linija na kojoj su fasade, prednje strane zgrada s jedne strane“. Crta zatim tanju liniju: „Tu vam je trotoar“, levo od nje još jednu: „Tu vam ide javni prevoz, GSP“, zatim još dve linije: „Tu vam je motorni saobraćaj, automobili“, pa još jednu deblju liniju: „To je sredina raspoložive širine ulice“, i zatim ponavlja sve linije levo od sredine papira.

„Eto, to vam je stanje!“ – kaže s pobedničkim sjajem u očima nekoga ko može. „Eto vidite da tu nema mesta za bicikle, lepo sam vam sve nacrtao i pokazao“ i pobednički okreće papir na stolu ka nama.

Zgledamo se, pokušavamo da se saberemo i tražimo da nam se objasni zašto tolike trake za automobile, zašto su trotoari – naša poslednja nada, toliko stisnuti.

„Pa tu dva čoveka ne mogu da se mimoiđu, sudaraće se kolicima za pijac!“ – kažemo.

„Ma ljudi“, odgovara on glasnije i spremno, uvežbano: „Pa vi samo dolazite i tražite kao da smo mi mađioničari! Dobro, vas smo mi zvali, da čujemo vaše mišljenje, ali zar ne vidite da tu nema mesta!?“.

Bode olovkom onaj papir: „To je to, pa nije ulica žvaka, pa da se rasteže!“.

„Hvala što ste nas primili!“ – kažemo, „Nema na čemu, bilo mi je drago!“, odgovara i dodaje da dolaze i drugi koji traže da se ne ukidaju mesta za parkiranje, da se otvaraju nova pred zgradama u kojima imaju stanove ili lokale, da tu „ima javnih institucija, banaka, ma svega tu ima – kad pomislim, zaboli me glava, a vi tražite još i to za bicikle“.

Ćutke odlazimo u obližnji kafe, naručujemo po još jednu kafu i pitamo se: „Šta ovo bi?“.

“Kritična masa” Udruženja “Ulice za bicikliste” kotrlja se i dalje Beogradom svakog poslednjeg subotnjeg popodneva u mesecu, dvanaest puta godišnje, ma kakvo vreme bilo, a ume da bude gadno – ali ako! I eto okuplja se ovog 27. jula po stoti put! Ko bi rekao pre desetak godina!

Idemo dalje, “rekonstrukciju” po “rekonstrukciju”, ivičnjak po ivičnjak, traku po traku, upravu po upravu, ka onom blisko- dalekom “Beogradu za ljude, a ne za automobile”, koji je nekako baš sasvim pored nas, tu, zaista nadohvat ruke, u njemu smo na neki način, makar ga bilo samo ponegde, a opet ga tu nekako i nema, sem u nama.

Jednom će ga biti, porašće, jer nas je sve više, a to nije uzalud.

Pridružite nam se i vi, u subotu 27. jula od 16:30 na Trgu Nikole Pašića.