Kriza briselskog procesa

Pretnje su se odnosile na lična dokumenta i registarske tablice Srba u severnim opštinama, čiji je cilj bio da se i one stave pod punu kontrolu surogat države kako bi se neutralisao njihov poseban položaj. Ostalo je nejasno da li bi razgradnja dijaloga bila privremena ili trajna. Ako bi bila privremena, institucije i organi bi nakon isteka određenog vremena nastavile rad u istom ili izmenjenom sastavu. Ali, ako bi bila trajna, ugrozila bi briselski sporazum iz 2013, koji predviđa učešće kosmetskih Srba u tim institucijama i organima.

Pošto druga opcija ne bi bila u skladu sa zaključenim sporazumom, bolje bi bilo da se zbog neizvršene obaveze formiranja Zajednice srpskih opština od strane kosmetskih Albanaca primeni član 60. stav 1. ratifikovane Bečke konvencije o ugovornom pravu, koja glasi: „Suštinsko kršenje dvostranog ugovora od strane jedne članice ovlašćuje drugu članicu da se pozove na kršenje kao razlog za prestanak ugovora ili obustavljanje njegove primene u celini ili delimično“.

Po stavu 3. tačka b) istog člana, suštinsko kršenje ugovora je „kršenje odredbe bitne za ostvarivanje predmeta ili cilja ugovora“. Kako Kosovo skoro deset godina odbija da formira ZSO, i prestanak Briselskog sporazuma je moguć. Pošto, po članu 70. stav 1. tačka a), Konvencija oslobađa članice njegovog daljeg izvršenja, prestankom ugovora došlo bi i do uspostavljanja stanja kako je bilo pre njegovog zaključenja. Tako bi se policija, tužilaštvo, sudovi, severne opštine i izbori opet našli u pravnom poretku Srbije.

Ovim, naravno, ne bi prestala obostrana obaveza zaključenja sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa između kosmetskih Srba i Albanaca, preuzeta Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 1244 iz 1999. godine, koja u tom smislu predviđa uspostavljanje „značajne autonomije i samouprave do konačnog rešenja“ uz „puno poštovanje Sporazuma iz Rambujea i načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJugoslavije.

Sledeći ovu rezoluciju Srbija je, kao pravni sledbenik bivše Jugoslavije, usvojila 2006. Ustav kojim u članu 182. stav 2. određuje da se posebnim zakonom donetim u postupku za promenu Ustava, južna srpska pokrajna ima urediti kao suštinska autonomija. Ovaj zakon još nije donet (!) pa još uvek nema ni „crvene linije“ Srba u traganju za konačnim rešenjem kosmetskog problema. Ali, kako Ustav, u pomenutom članu, predviđa da je Kosovo i Metohija – Autonomna pokrajna Republike Srbije, već je i sada jasno da je priznavanje surogatdržave Kosovo nemoguća opcija.

Za krizno stanje briselskog pregovaračkog procesa odgovornost snosi i Evropska unija. Ona se, kao medijator, u istim stvarima nije ponašala na isti način prema stranama u sporu. Ćutala je kada Srbija izlazi iz ustavnog okvira radi napretka u sporazumevanju, a kad kosmetski Albanci odbijanje formiranja Zajednice srpskih opština pravdaju suprotnošću sa njihovim ustavom, onda se izjašnjavaju da njeno uvođenje ipak mora biti u skladu sa njim.

Umesto da u nejednakim stvarima postupa nejednako a srazmerno nejednakosti, EU je podržavala reciprocitet strana u sporu, iako Kosovo, kao protektorat, nema pun kapacitet državnosti za razliku od Srbije koja ga, kao autentična država i član Organizacije ujedinjenih nacija, ima.

Uniji nije zasmetao ni stav Evropskog parlamenta koji normalizaciju odnosa strana u sporu poistovećuje sa međusobnim priznanjem, iako to ne proizlazi ni iz Briselskog sporazuma, ni iz Rezolucije Saveta bezbednosti broj 1244. Nedavno je Žosep Borelj, visoki predstavnik za politiku i bezbednost EU, izjavio da ne postoji mogućnost da se tzv. Kosovo privede obavezi formiranja ZSO, čime je i priznao nedelotvornost medijatorstva.

A ono bi moralo biti objektivno, podsticajno, nepristrasno, kreativno i pravedno. Da je bilo tako, ne bi se ovih dana medijator hvalio usmenim sporazumom (koji, po međunarodnom javnom pravu, ne proizvodi dejstva) da će građani Kosmeta moći da dolaze u Srbiju i sa ličnim ispravama surogat države, a da će ta država odustati od zahteva da Srbi mogu odlaziti na Kosmet samo sa ličnim ispravama koja ona izdaje. O Srbima koji žive južno od Ibra, medijator ne brine.

EU predstoji da i dalje posreduje u razrešenju „Kosmetskog čvora“. U prvoj fazi trebalo bi da dođe do zaključenja sveobuhvatnog pravno-obavezujućeg sporazuma o normalizaciji, ali tek pošto surogat država ispuni već preuzetu obavezu. Ako to ne učini, Briselski sporazum valja raskinuti, da bi situacija na Kosmetu bila vraćena u stanje pre njegovog zaključenja.

Druga faza bi se odnosila na nalaženje konačnog rešenja za Kosmetski problem, u čemu bi se EU morala pridružiti Savet bezbednosti OUN, sa čijom Rezolucijom 1244 bi ustavni zakon o Kosmetu, kao suštinskoj autonomiji, morao biti u skladu.

U toj fazi interese Srbije trebalo bi da zastupa Vlada koja, po članu 123. tačka 1. Ustava, utvrđuje i vodi politiku zemlje, a ona bi taj zadatak mogla prepustiti stručnjacima da se ne bi desilo da i konačno rešenje izađe iz ustavnog okvira Srbije, kao što se desilo sa Briselskim sporazumom, kada su srpski pregovarači pristali da policija, tužilaštvo, sudovi, lokalna samouprava i sprovođenje izbora na severu Kosmeta budu u pravnom poretku surogat države Kosovo.

A pristali su i na to da takvu državu Srbija ne blokira, niti podstiče druge da je blokiraju, na njenom evropskom putu! U odnosu na ono što se Kosmetu desilo tada, a za ono što mu se dešava sada, moglo bi se reći: „Tresla se gora rodio se miš“. Pardon – usmeni dogovor.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.