Kriza višepartizma

Možemo se složiti da opozicione stranke, računajući i ove što se dodvoravaju premijeru Vučiću, pate od krize kredibiliteta vodećih ljudi i određene vrste društvenog autizma, pa ne mogu da animiraju građane. Posustajali su, jedan po jedan, pred tranzicionim iskušenjima ne izgradivši nezavisne institucije i pravila koja bi trebalo da vladaju u modernom demokratskom društvu – sloboda i jednakost svih građana u svim sferama, a prevashodno pred zakonom.

Trenutna dešavanja na političkoj sceni ukazuju na ozbiljnu ugroženost demokratskog poretka, koji je još uvek nestabilan. Najbolji primer je projekat „Beograd na vodi“, koji preti da suspenduje važeće zakone i ustavna rešenja. Duboko sam uveren da taj prostor treba urediti i prilagoditi potrebama građana, dok o modelima možemo diskutovati u okvirima struke, sa građanima i investitorima unutar pravnih okvira.

Upravo taj nedostatak dijaloga postaje glavno obeležje ove vlasti, jer uz naslovne stranice novina koje podsećaju na mračne devedesete, i neizostavan Dnevnik RTS-a koji u maniru portparola Slobodana Miloševića i SPS-a, prenosi utiske premijera koji osuđuje „čašicu“ ljudi koji ukazuju na nepravilnosti u ovom projektu. Kad smo već kod objekata na reci, osećaj nepravde pojačava selektivan odnos prema nelegalnoj gradnji, poput vikendica predsednikovih sinova.

Na spoljnom političkom planu premijer se prikazuje kao tolerantan, kooperativan i kredibilan prema stranim partnerima, što će, nadamo se, rezultirati otvaranjem poglavlja u procesu pristupanja Evropskoj uniji, i što bi se moglo pozdraviti kada se ne bi pojavljivali ozbiljni problemi u njegovom unutrašnjem političkom delovanju.

Nakon više od tri godine na vlasti, predstavnici SNS-a predstavljaju oličenje svega na šta su ukazivali kod svojih političkih protivnika. Sadašnju vlast karakteriše nedostatak transparentnosti, loša kadrovska politika, bogaćenje pojedinaca u vlasti i bliskih vlastima, nejednakost građana pred državom, omalovažavanje nezavisnih i regulatornih institucija i odsustvo osećaja za meru koje se ogleda u napadanju svakoga ko kritikuje. Time je ugrožen osnovni postulat demokratskog poretka jer se ne može čuti, i podneti, drugačije mišljenje.

Mnogi su spremni da prenebregnu navedene činjenice smatrajući da je postignut konsenzus oko pristupanja Evropskoj uniji. Ali nije tako. Sa ovakvim autoritarnim sistemom zapostavljaju se osnovne demokratske vrednosti. A to je ono oko čega bi trebalo da se postigne društveni dogovor. Otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU ne znači da će se ona uskoro i zatvoriti. U pitanju je dvosmerni proces, a težište je na našim postignućima. Ako ne gradimo moderno demokratsko društvo, čemu onda Evropska unija?

Očigledno je da je potrebna nova energija i diskusija o tome kakvo društvo želimo – da li nas zadovoljava klijentelistički kapitalizam, da li je solidarnost imaginarna reč i da li kao društvo možemo sami da promenimo stvari nabolje?

Mislim da možemo, a to podrazumeva ukidanje monopola, jednak odnos svih državnih institucija prema svakom građaninu, stimulaciju preduzetništva, razvoj poljoprivrede, energetike i prerađivačke industrije, ulaganje u obrazovanje, vraćanje vere u pravosuđe i stvaranje efikasne e-uprave. I naravno transparentna ulaganja, gde god je moguće. To je društvo budućnosti.

Nažalost, s obzirom da SNS ne pokazuje rezultate u navedenim oblastima, uprkos predizbornim obećanjima, eto prostora za opozicione stranke i pokrete da naprave nove politike sa kredibilnim ljudima, pazeći se ekstremnih skretanja, ka desnici ili levici.