Krizni štab, legalitet i legitimitet

Naša sklonost ka kršenju pravila ispoljila se i tokom ove pandemije. Tako je vanredno stanje uvedeno 15. marta prošle godine odlukom tri osobe, bez odlučivanja u Narodnoj skupštini. Reč je o sudbinski važnoj meri, predviđenoj Ustavom kada je u pitanju opstanak zemlje. Nevažno je da li je sama odluka bila opravdana ili je problem mogao uspešno da se reši proglašenjem vanredne situacije (što je i učinjeno tri dana kasnije), kao što nije sporno kakav stav bi zauzelo najviše zakonodavno telo u državi. Bitno je da je ono ignorisano.

Bitna povreda zakonskih propisa učinjena je i formiranjem Kriznog štaba. Po čl. 11 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u situaciji kakva je nastala pojavom kovida 19 ključnu ulogu ima Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. Ona se do sada uopšte nije oglasila. Ni zvaničnici ne umeju da nabroje imena članova tog praktično nepostojećeg tela, a jedino se privatno nagađa ko bi mogao da bude njen predsednik.

Umesto Komisije, protivepidemijsku borbu preuzeo je Krizni štab. Nastao je 13. marta 2020. pozivanjem na čl. 33 Zakona o Vladi („Vlada može da obrazuje povremena radna tela radi razmatranja pojedinih pitanja iz svoje nadležnosti“). Nikad nije zvanično obnarodovana odluka o izboru 44 člana Kriznog štaba (četiri korukovodioca, 26 redovnih članova i 14 dodatno angažovanih stručnih lica). Pravnici su osporavali ovu odluku, kako zbog oglušenja o obavezu aktiviranja Komisije, tako i zbog nategnutog tumačenja nadležnosti u odnosu na duh slova Zakona o Vladi.

Krizni štab je uveden u pravni sistem tek 13. novembra prošle godine, izmenom Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Sve se svelo na jednu rečenicu u stavu g, čl. 53a: „Vlada može… obrazovati krizni štab.“ Pre toga, 31. oktobra, sa zakašnjenjem od sedam i po meseci, objavljena je u Službenom glasniku Odluka Vlade Srbije o obrazovanju Kriznog štaba. U ovoj verziji, to telo je imalo predsednicu, zamenika i 26 članova.

Čemu ovo zamorno opterećivanje čitaoca zakonskim paragrafima i njihovim kršenjima? Pa, u tome je suština. U postojećoj konstelaciji snaga u Kriznom štabu, lekari su bili utopljeni u nelekarsku većinu, izgubivši svoj identitet. Bar prvih meseci, prema sopstvenom svedočenju, nikad se nisu posebno sastali kako bi izneli i razmenili svoja mišljenja.

Sa osporavanim legalitetom i sve više kopnećim legitimitetom, Krizni štab u celini postao je predmet kritike stručne javnosti. Podrška koju je ovo telo uživalo tokom prva dva meseca trajanja epidemije gubila se zbog konfuznih poruka, nedoslednih mera, skrivanja podataka, odsustva jasne vizije i neobjašnjenih ciljeva, a iznad svega zbog upadljive akcione malodušnosti po okončanju vanrednog stanja.

Nezadovoljstvo „običnih“ lekara našlo je svoj izraz u njihovom okupljanju, a zatim i formalnom organizovanju u udruženje Ujedinjeni protiv kovida. Oni su još letos Krizni štab direktno optužili za drugi talas epidemije i zahtevali da se povuče u korist jedino nadležne Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. Iza tog zahteva stajao je i Sindikat lekara i farmaceuta Srbije.

Pritisak je bio posebno usmeren ka medicinskom krilu Kriznog štaba, koje je tokom jeseni i zime sve manje biranim rečima optuživano za izdaju profesionalnih normi. Kritika je dovela do pukotina u Kriznom štabu, tako da lekari iz ovog tela odnedavno počinju da izdvajaju mišljenje i zagovaraju energične mere koje su mesecima ignorisali, u vreme kada su na njima insistirali Ujedinjeni protiv kovida.

Tako se vraćamo na Republičku stručnu komisiju za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. Da je ona „oživljena“ prošlog marta, činilo bi je 10-12 uglednih epidemiologa, infektologa i mikrobiologa. Komisija bi samostalno procenjivala situaciju i, shodno zakonski predviđenom postupku, svoje zaključke prosleđivala Institutu „Batut“ i ministru zdravlja.

U tome je sadržana bitna razlika u odnosu na postojeće stanje: svako bi radio svoj posao. Lekari bi slobodno formulisali svoj stručni stav, a na političarima bi bilo donošenje odluke. Oni bi preuzeli odgovornost i za činjenje i za nečinjenje. Zato su i birani.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji