Krizni štab: U službi građana ili predizborne kampanje?

Raspon izrečenog kreće se od odobravanja preduzetih mera do žestokih kritika i osporavanja istih.

Dodatno situaciju komplikuju pojedinačni stavovi građana, stručnih, nestručnih i manje kompetentnih da daju ocene.

Prvo ostaje nejasno osnivanje, sistem rada kriznog štaba, njegov poslovnik i nadležnosti.

Mišljenja sam da je sada stanje u Srbiji teže, mnogo konfuznije i neorganizovanije nego na početku pandemije tokom prošle godine.

Razmišljajući o tome zaključio sam da je mnogo uzroka i mera koje doprinose takvom stanju stvari.

Prvi uzrok je svakako politička obojenost svih mera i informacija koje se prezentuju građanima u Srbiji.

Nastavlja se praksa nepotrebnog, preteranog i neadekvatnog obraćanja političara i njihovih komentara o potrebnim merama.

Struka, zdravstveni radnici su se povukli u drugi plan i tek ponekad se pojave i nešto saopšte o situaciji i merama.

Pojavile su se i struje i grupe zdravstvenih radnika koji imaju drugačije mišljenje i predlog mera u vezi sa epidemijom kovida.

Nama građanima to deluje čudno, jadno i poražavajuće ko sve radi u zdravstvu i drugim odgovornim mestima.

Upozorenje lekarima da se vakcinišu i da ne šire informacije da se ne treba vakcinisati signal su ministarstvu zdravlja i vladi za preduzimanje mera.

Šta reći na izjavu lekara, nekad člana kriznog štaba, da bi pre umro nego što bi se vakcinisao.

Šta reći na izjave odgovornih u državi da u eri napora da se vakciniše što više ljudi, mi uvozimo lekove kojima se leči korona.

Kako komentarisati ponašanje nosioca vlasti koji se pojavljuju na skupovima bez maske i bez poštovanja ostalih donetih mera, za čije nepoštovanje se izriču kazne građanima Srbije.

Nemam razumevanje i pametan komentar na pozive na utakmice, koncerte, promocije novih filmova i pozorišnih predstava.

Utisak je da se mere donose za tamo nekoga a mi ćemo raditi po svome.

Ispade da je glavni problem da rade kafane i kafići i da se tu primena mera kontroliše uvođenjem kovid propusnica.

Produžava se raspust u ionako narušenom školskom sistemu, ali kafići mogu da rade do ponoći.

Kao većina Beograđana i ja koristim gradski prevoz i utisak je da se po tom pitanju ništa ne preduzima.

U gradskom prevozu prevoze se: vakcinisani, nevakcinisani, zaraženi i nezaraženi i sve to u vrlo ograničenom prostoru.

Deo putnika ne nosi maske, gužve na stanicama i u autobusima su velike, a građani trpe i pitaju se vidi li to neko, dok se nadležni voze u luksuznim automobilima i ne osećaju tu muku.

Nestala su obeležena sedišta na kojima niko ne sme da sedi u cilju fizičke distance.

Ništa se ne preduzima u pogledu broja autobusa u vreme kada đaci, zaposleni idu na posao.

Mišljenja sam da su ovo samo neki od primera gde građani mogu da se inficiraju virusom, pa ne treba se onda čuditi ciframa od šest i više hiljada dnevno zaraženih građana.

Ozbiljna država ovako velikom problemu morala bi prići mnogo doslednije, savesnije i stručnije.

Utisak je da se nešto preduzima ali se slabo poštuje i u praksi primenjuje.

Trebalo bi se pitati zašto je to tako i ko je odgovoran za to.

Kada pogledate stanje u nekim državama u svetu, tačno vam se i na primeru borbe protiv kovida oslikava organizovanost, uređenost i funkcionisanje tih zemalja.

Organizovane države kojima uspešno funkcionišu sve institucije države imaju veliki uspeh u borbi sa koronom.

U nekim zemljama lekari koji nisu vakcinisani ne mogu ići na posao, nevakcinisani građani u prodavnice, apoteke i pozorište.

Zašto nadležni u Srbiji ne koriste iskustva organizovanih zemalja u preduzimanju mera, verovatno zato što smo mi najbolji i najuspešniji po mnogo čemu.

U javnosti se najavljuju sednice kriznog štaba i svi sa nestrpljenjem očekujemo zaključke i predložene mere.

Onda se pojavi osoba iz ministarstva za rad i boračka pitanja i saopšti da će kovid propusnice u kafićima i kafanama biti kontrolisane od 20 časova umesto od 22 časa i da se produžava raspust za đake.

Izgleda da virus u Srbiji ima radno vreme ili možda vreme u kome će se kontrolisati njegovo širenje.

Razgovarajući sa drugarima i prijateljima i sam se opredelio da više ne pratim informacije koje se bave tom problematikom.

Dosta je dezinformacija, pametovanja pojedinaca i institucija pa sam odlučio da o svom zdravlju brinem sam.

Hvala državi na ispoljenoj brizi i naporima, ali zaključak je da su one neblagovremene, neadekvatne i površne.

Šta će biti rezultat svega toga videćemo, a ko dočeka kraj pandemije pričaće i pisati o tome. Možemo da sumnjamo, ali izgleda da smo svi žrtvovani za pridobijanje budućih glasača, a to se uredno prati istraživanjem javnog mnjenja.

Autor je general u penziji i bivši načelnik generalštaba Vojske Srbije