Krokodilske suze i miris salame

Ko se to uplašio i ko je bez nade? Pa „patriotska vlast“ kako to često voli da kaže predsednik Vučić. Njegova je omiljena podela na nas šetače, „male ljude“, „razne lopove“, ljude koji zagovaraju „politiku vešala“ i njih, ljude „rada i marljivosti“. Prosto je neverovatno da se predsednik bilo koje zemlje ponaša kao predsednik svoje stranke – ovom našem je to uspelo!

Tu je osnov svih problema i nesporazuma: on bi hteo da od Srbije stvori veliki SNS u kome ne bi bilo ovih „malih ljudi“ koji mu, očito, idu na živce i koji ga plaše. Često sam o njemu govorio kao protagonisti japanskog kabuki pozorišta – ipak, poslednje ga uloge svrstavaju u prvake teatra apsurda: dok Estragon čeka Godoa, on čeka Stefanovića da sa njim odigra partiju šaha dok „1547“ bukača sa Andrićevog venca plus moja malenkost (dakle ukupno „tačno 1548“), ne odustanu od borbe za slobodu.

Kako znam da je u paničnom strahu? Od deset navedenih strategija manipulacije ljudima najuticajnijeg kritičkog mislioca na svetu Noama Čomskog, Vučić je u poslednjih mesec dana upotrebio svih deset, uključujući plakanje! Kaže Čomski da je „zloupotreba emocija klasična tehnika manipulacije, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja prilikom razumnog prosuđivanja“ i dodaje da tada „kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, plač…)“ te da „upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu“…

S obzirom da prenos iz Niša povodom sramnog NATO bombardovanja nije bio prilagođen slabovidim, Vučić je čak i rekao da plače – da ni slepi ne bi bili u dilemi! Zbog bombardovanja je plakao čovek koji je u svoju vladu primio korifeja NATO bombardovanja – Tonija Blera, a na mitinge svoje partije dovodio Gerharda Šredera, direktno nakon obeležavanja godišnjice stravičnog raketiranja ljudi u vozu u Grdelici.

Možda smo mi mali ljudi ali nemamo malo pamćenje. Stepen besramnosti čina plakanja nad žrtvama čije je dželate primao u svoje redove upravo govori o njegovom strahu i potrebi da se klasičnom manipulacijom indukuje zaborav bruke, koja inače, ima antologijske razmere: nikada se u istoriji Srbije pre Vučića vlast nije grlila sa svojim ubicama. Njegove krokodilske suze pokušaj su „preusmeravanja pažnje“ po Čomskom, koji tvrdi da autoritarni manipulatori „pažnju javnosti preusmeravaju sa važnih problema na nevažne“ te da „prezapošljavaju javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta“…

Kad još pročitate da je tendencija manipulatora da „podstiče javnost u prihvatanju prosečnosti i ubeđivanju ljudi da je poželjno biti glup, vulgaran i neuk“ te da je potrebno da „kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva bude što slabiji da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv“ ostaje nejasno – kada je to ovaj brilijantni američki devedesetogodišnjak bio u Srbiji i tako dobro upoznao Vučića?

Strah od pada sa trona je veliki. Upravo stoga što je predsednik izgradio takav sistem vladanja gde nema druge stolice niti stepenica za bezbedno silaženje sa vlasti. Sa oblaka, gde uglavnom boravi, nema bezbednog načina prizemljenja. Sam je birao da ne bude prvi među jednakima već da navodno ima božanske sposobnosti – na njegovu žalost, takvi bogovi nemaju svoje serafime koji bi mu omogućili bezbolni silazak sa visina.

Pa kada nema serafima, dobar je i Patrijarh, kome mesija nije Isus iz Nazareta već onaj koji mu je obezbedio pristojne apanaže! Od srama da predsednik jedne države deli svoj narod po partijskoj pripadnosti samo je veći ovaj – da to čini i patrijarh dominantne crkve.

Onaj koji bi trebalo da bude pastir svih, pa i zabludele dece svoje, dozvolio je sebi da kaže da protesti i šetnje „nisu dobri“ te da „idu na ruku našim neprijateljima“. I sve je to izgovorio u sred najstrožeg uskršnjeg posta koji je trebalo da bude ispunjen najvećom ljubavlju i prema Bogu i prema ljudima.

Da li su novčani transferi države prema SPC dovoljan razlog za političarenje jednog Patrijarha? Naravno ne.

I ovde je razlog Vučićev strah i potreba manipulacije osećanjima naroda. Tako je strah od promena izrodio u Srbiji i instituciju episkopa, da ne kažem popa političara. Kad se uskoro istorija bude počela da bavi Vučićem, moraće da se pozabavi i likom i delom patrijarha Irineja, koji definitivno ne zaslužuje da bude na stranicama gde će se pisati o patrijarhu Pavlu ili drugim velikim pastirima našeg naroda.

Strah Vučića se ogleda i u nikada aktivnijoj botovskoj spremnosti da odbrane njegov lik i delo. I najmarginalnije izjave opozicionih političara dobijaju stotine nikada oštrijih komentara, što se ranije nije dešavalo. Miris izrezane salame danas se nemilice širi našim i inače zagađenim medijskim prostorom. I lično sam doživeo komentar „da bi čovek koji radi u državnoj instituciji a govori to što govori trebalo da snosi posledice za ovakav članak“.

Ovaj komentar dostojan Pjongjanga, nije samo ekstreman u svojoj suštini – on ukazuje na ozbiljnu društvenu bolest: da se naš Kim DŽong Un, baš kao i njihov, izjednačava sa državom! Pa ko ne voli Kima ne voli Severnu Koreju, a ko ne voli Aleksandra ne voli Srbiju. Slugeranstvo koje zagovara aktuelna vlast, insistirajući da su oni država, preozbiljna je društvena anomalija.

Mnogo je iracionalnog ispod šinjela SNS, ali to da su oni država ne bi mogao da obradi ni Džon Kliz niti celi cirkus Monti Pajtona, makar neprestano leteo preko Srbije. Stepen ostrašćenosti današnjih botova je takav da su oni mnogo veća opasnost po bezbednost Srbije, veća čak i od pet miliona šetača.

Ako su se oni uplašili, mi „mali ljudi“ nismo.

Kucaju naša srca ritmom srca Če Gevare (koji je „upropasti svoj narod“, kako reče jedan bot). Zastave demokratije i slobode na čelo kolone, Bože pravde u srcu pa na ulice Beograda 13. aprila. Sudbina pomaže hrabrima, reče Klaudije.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu