Krsna slava bez publike

Ove godine, za slavu, javili su mi se jedan po jedan, kumovi, prijatelji iz sadašnjosti i detinjstva, rođaci i komšije i svi su mi, duboko se izvinjavajući, rekli da ove godine, je li, razumećeš ti to, iz poznatih razloga, a po preporuci stručnjaka, nećemo doći da otpočnemo sa žitom, a završimo sa sitnim kolačima.

Moj civilizacijski zadatak bio je da razumem i da one koji se nisu javili, obavestim da će ove godine iz razloga koje ne moram šire objašnjavati, slava biti odložena za neko bolje vreme.

Ali, da mi slava prođe samo uz sveću, ikonu, slavski kolač i žito, ne dolazi u obzir.

I tako smo, moja žena i ja, pripremili sve kao da smo u punom sastavu.

Od pomenutog žita, preko ruske salate, podvarka, duvan i čvaraka za nepušače, raznih gibanica i pihtija, pa salata od celera, grčke, srpske i šopske, zatim kiselog kupusa, paprika, cvekle i ajvara, uz turšiju, kornišone i masline, kako bez, tako i s košticom, zelenih i crnih, raznih sireva, kajmaka, onda lovačkih šnicli, pečenih paprika s belim lukom, kuvanog i pečenog krompira, jagnjećeg i prasećeg pečenja, sve do tufahija, grčkih baklava, tulumbi, orasnica, sitnih kolača, i nekoliko vrsta torata, da bi sve to bilo dekorisano ovalom punim oraha, suvih šljiva, kajsija, urni, smokava, badema, lešnika, pistaća i drugog zalutalog zrnevlja.

A imalo je tu ponešto i da se popije.

Od obične vode koja je išla uz žito, do raznih rakija, među kojima se posebno isticala ona koju sam sam pekao, i od koje mučenice ni jedna nije bila, nije i ne može biti bolja, do ovih uvoznih votki, džinova, viskija i druge ljutine, pa preko crno-belog vina, sve do rozea i na kraju penušavih bisera.

Za one bez stila i ukusa, našle su se i odgovarajuće količine piva raznih belosvetskih proizvođača.

I pre nego što ćemo se opustiti u atmosferi koja odiše prijateljstvom, bratstvom i dobrosusedskim odnosima, morao sam da izvršim i još neke organizacione i tehničke pripreme.

Nešto pre osam, pošto je sto bio postavljen, prema utvrđenom rasporedu sedenja, koji se formirao još pre mnogo godina, izvadio sam ranije pripremljene fotografije svojih oca i majke, braće i sestara, kumova, prijatelja, kolega i komšija i svaku stavio na stolicu na kojoj je u stara dobra vremena sedeo odgovarajući gost.

A onda sam pustio žagor u kome su se čulo, gde si, bre, Mile, kućo, Jovo kako poslovi, ma izvući ćeš se, šta kažeš za ovo sa Trampom, dokle će u ovoj državi da se krade, zamisli, skupština bez opozicije, nemoj samo Vučića neko da mi dira, ljudi, ovo je slava, bez politike, daj Simo utoči, Jelo gde si kupila tu haljinu, a šta vam rade deca, ma nemoj, jedno u Nemačkoj, drugo u Engleskoj, ovo više nije fudbal, ljudi služite se, kume sedi, i ne pomišljaj da ideš, kevo i ćale vi kažite kad da vam zovem taksi, Majo, rekli smo da nećemo o politici, ma on je najveći izdajnik u istoriji, geografiji i poznavanju prirode i društva, je li gde si nabavljao ovu prasetinu, šta kažeš mangulica, e nema da se ide dok ne popijemo po čašu rasola, ma ovo samo malo sitnih kolača za decu…

Kad je traka iscurela i žagor se predao tihovanju, krenuo sam oko stola skupljajući fotografije mojih najbližih.

Žena i ja bismo pospremili sto, a ja bih potegao sunđer i „feri“. Žena bi rekla, ostavi sudove, to ćemo sutra. Idemo sad na spavanje.

Vratio bih sunđer na sudoperu, zatvorio vodu i krenuo na počinak.

I svu noć bih se prevrtao, sanjajući kako slavski gosti, s mojim ocem i majkom, kao vođama navijača, na Enfildu pevaju ,,You’ll never walk alone“, a za mojim trpezarijskim stolom, u crvenim dresovima sede navijači Liverpula, jedu, piju, psuju ovdašnju vlast i jebu mater aktuelnoj situaciji.

Autor je satiričar, dugogodišnji urednik „Ošišanog ježa“