Kuba, Burma i Studio B

Gordana Logar Ako se pokaže smelost i bar na trenutak zanemari „pitanje“ Kosova, pokazaće se da je protekla nedelja – čak i bez nacista, sigurne kuće za Ratka Mladića u Parlamentu i Tijanićevog javnog servisa, Pinkove „zamene majki“ i ljubavnih patnji izražavanih nimalo romantičnim jezikom u „Velikom bratu“- bila prepuna događaja koji su se desili, koji se nisu desili i koji su mogli da se ne dese, a nisu nevažni.
Cinizam ili ne, ali „srpski radikali“, kako poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) vole sebe da nazivaju, osvetlali su obraz spoljnoj politici zvaničnog Beograda pokazujući da to nije samo Kosovo i uloga EU, SAD, Rusije i UN u tom „pitanju“, već da neizolovana Srbija mora da vodi računa i šta se dešava i drugima (dosad uglavnom potpuno nevažno) u svetu. I to je događaj koji se prošle nedelje stvarno desio: zabrinula ih je američka poluvekovna ekonomska blokada Kube. Nije isključeno da bi se zabrinuli i za gladnu Severnu Koreju da ih nije izdala u poslednjem času potpisujući neke ugovore slaganja sa Južnom, ali i Amerikom. Brinući o Kubi otišli su još dalje: poistovetili se sa širokim američkim javnim mnjenjem (čak liberalnijim po vokaciji) koje takođe osuđuje blokadu Kube, mada su to manje-više oni koji ne zavise od glasova kubanskih emigranata stacioniranih najviše na Floridi. Zanemarujući to poistovećivanje s delom Amerikanaca vodila ih je valjda i ideja socijalizma na Kubi koju nisu ni u snu podržavali ovde i , najverovatnije, ni blisko prijateljstvo Tito-Kastro, što samo pokazuje da se vremena menjaju.
Šteta je što se briga o spoljnom svetu koja raste s razdaljinom od Evrope i Amerike nije dotakla i Mjanmara (bivše Burme) i što se na tom terenu nije ovde ništa dogodilo. Iako tamo gotovo takođe pola veka vlada vojna hunta što nemilosrdno puca na civile i opoziciju (a radikali su opozicija ovde takođe, gde srećom niko ne puca), nisu pozvali ako ne na raspravu u Skupštini koja je sigurna kuća Ratka Mladića kako kažu, već na neki protest na ulici. Po ugledu na ceo svet koji jeste protestovao, i to ne samo u Evropi i Americi. Možda bi učinili uslugu imidžu Srbije kad već nisu ni notu, ni izjavu dali ni ministar spoljni Vuk Jeremić (možda zbog neiskustva ili nekog uputstva?) niti iko iz srpske vlade. Pri tome se ne bi verovatno moglo optužiti radikale da to nisu učinili zato što su najviše u Burmi hapsili i ubijali budističke monahe, jer radikali su vernici, a pravoslavlje je religija tolerancije, narodna crkva takoreći i nema ništa protiv budista (konačno, nisu „vatikanci“!). Pre bi moglo da izgleda da joj nisu prirasli za srce (ideološki) ateisti kao što su Kubanci, ali čini se ipak da radikali poštuju sekularnu Kubu kao nekad „jugo-diplomati“, i da imaju u vidu i legitimni pogled na svet, pragmatično nazvan interes. Na primer za Kubu, a protiv Amerike, ali ne protiv Burme, jer Kina i Rusija nisu baš uvereni da ta ubijanja u Rangunu prete regionu, a i dobro sve tri zajedno trguju i u krajnjoj liniji sve to je ipak unutrašnja stvar Burme. Konačno, zašto bi jedino radikali bili idealisti?
Unutrašnjom stvari neke zemlje doduše, već dugo u svetu ne smatra se ubijanje sopstvenog stanovništva, hapšenje, kršenje ljudskih prava. Da je tako, onda se ne bi sveta ticalo što Amerikanci muče Iračane u zatvoru Abu Grejb ili u zatvoru Gvantanamo. Da se to ipak tiče sveta, tvrdi i novoizabrani predsednik generalne Skupštine g. Kerim, nekadašnji jugoslovenski, a sada makedonski diplomata, prošle nedelje u intervjuu Miši Kovaču na Pinku. I to po Povelji UN po kojoj se ne samo štite granice već i mir u svetu, a kakav je mir kad jedni terorišu druge i još ubijaju. Radikali su konačno to prihvatili, bar izgleda.