Kuća lažnog vojvode i dalje „bode oči“ u Hrtkovcima

Kao i svako selo sa svojom lepotom, odiše bogatstvom i sremačkom smirenošću oplemenjeno vrednom rukom paora.

Svu tu blagodet i lepotu narušava, skrnavi i bogohuli jedno sramno zdanje sa leve strana ulice, nedaleko od raskrsnice udesno, kada se putnik primi uz ulicu (istina ravnu) na pravcu ka Šapcu.

To zdanje koje nazivaju kuća, rekoše da je neki veliki nesretnik i „odčovek“ sagradio i darivao ga najvećem zlotvoru ovih prostora.

Taj materijalni bogataš nemade i po grama mozga u glavi da se okrene i pogleda oko sebe, pogleda veslu (jadnu) svakoliku Srbiju i vidi koliko sirotinje i materijalnog siromaštva je ravno njegovom bogatstvu.

U takvoj Srbiji gde većina živi na ivici, a veliki broj ispod granice ljudskog dostojanstva, gde mnoga deca, ovozemaljski anđeli, žive po ćumezima, udžericama, špirtaljima i svakakvom jadu koje i ne liče na krov iznad glave.

Koliko samo tek na srpskom svetu tih anđela teško bolesnih i njihovih roditelja koji danonoćno strepe i bdiju očekujući da se skupi dinar po dinar da bi spasili njihove živote, za njih nedostižnim lečenjem.

Velike li greote i beščašća.

Bez ikakve grehote je uzeti i sa oltara i pokloniti u takve dobrotvorne svrhe.

Svaka kuća sama po sebi je objekat humane namene sa dobro uređenim enterijerom.

Kuća kao svaka, uređena građevina ali oskrnavljena samim natpisom – imenom tj. prezimenom kome pripadaju.

Prezime sa dva „š“ samoglasnik „e“ koji se jada uz povike „otkud ja ovde“, i slovo „lj“ koje se tu greškom zateklo a daleko, daleko mu je prikladnije mesto u rečima – ljubav, ljepota, ljiljan, ljudskost, ljubaznost, ljubitelj, ljudina, uljuđenost…. Nešto je neoprostivo zgrešilo te je tamo umetnuto…

Odskora to zdanje nosi natpis „Skaradna Razljuđena Skupina“, najgora i najretrogradnija partija jednoumlja, koja oblati sve pa i tu lepu plavu boju.

Pri svakom prolasku autobuskim putovanjem osetim ogromnu sramotu i stid na sopstvenim obrazima i potrebu da na tu stranu vidokruga spustim, odnosno namaknem zavesu u nameri da svim putnicima zaklonim pogled na neoprostivu bruku i sramotu.

Potrebu da taj deo puta preskočim, zaobiđem sa željom da ga nema i ne postoji.

Pri svemu tome divim se toj prevelikoj, neizmernoj, nadljudskoj toleranciji tih žitelja, mirnih i plemenitih Sremaca, sklonih svakolikom praštanju.

Da ima iole ozbiljnosti, normalnosti i osnovnih elemenata pravne države, takvo inaćenje, ruganje i provokacija, to bahaćenje bi bilo sasečeno u korenu.

Mnogo toga bi trebalo uraditi od toga kojim i čijim novcem je to urađeno, s kakvom namenom i kojim statusom objekta. Po kojim papirima, dozvolama i svim drugim aktima o gradnji objekata.

Prosto kao klot pasulj, sledbenici i kadrovici rodonačelnika i tvoritelja zla, idejnog vođe i preteče sa dva „š“ nastavljaju istim putem u drugim košuljama i namaknutim rukavicama da neuspešno skrivaju uprljane i ukaljane ruke do ramena.

Nastavljaju neraskidivu nit i vezu sa devedesetim koje svojim postupcima oživljavaju. To blato i glib neizbežno svojim bujanjem uprska i obraze čestitom narodu i svim građanima ove tzv. države.

Moje divljenje je iskreno tom narodu koji to trpi i podnosi sa racionalnim ponašanjem.

Često se pitam zar bi bio ikakav greh da ti tolerantni meštani uzmu zakon u svoje ruke, kad već ne postoje institucije države, pa dograbe kuku, vilu, rogulje, motiku, lopatu i sav drugi korisni alat i njima počiste produkte uneređenosti a stanovnike tog zdanja nauče pameti koju nikad i nisu imali.

Autor je redovni profesor Beogradskog univerziteta