Kuća se kupuje od naslednika, a ne od onog ko ju je gradio 1foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)

Članke koje sam pisao o političkoj grupaciji na vlasti i napose o prvom u tom mejnstrimu mogu se svesti na jedno – njihova su nepočinstva tolika da izražavam skepsu da će generacije potomaka moći da isprave ono što su usidrili u srpsko društvo.

A šta to?! Laž svakako. Ona može imati iz pozicije vladanja pragmatičnu korist, može se tretirati i kao nečije pravo, ali lažunjanjem ne možete promeniti činjenice stvarnosti. Laž u javnom prostoru Srbije dobila je oreol neprikosnovene vrednosti. To što je laž dobila instrumentalnu vrednost ne može se objasniti nekakvim nacionalnim karakterom, ona je posledica mantre koju je promovisao ovaj sistem.

Saobraženo lažima, promovisane su prevare i generalno nemoral, koji srpsko društvo galopirajuće situiraju na periferiju društvenih i političkih zajednica civilizovanog sveta.

Da se razumemo, sve to potiče od onih koji su zamračili srpsko društvo i politiku pokušajem ponižavanja svega što se nije uklopilo u njihovu političku mantru. Treba posebno videti i čuti nesrećne funkcionere vladajućeg kartela na nižim javnim funkcijama ili službama, a to znači i onoj u kojoj radi autor ovog članka, pa videti koliki je jaz između retorike i stvarnosti, i koliko taj jaz nikada nije bio toliko veliki kao u pokušaju poniženja neistomišljenika.

Nudeći servilnost hijerarhijski višima, ti niži činovnici kartela smatraju sopstveni javni angažman jedino u servilnosti ispravnim i kao poželjan kalup za ukupnim javnim delovanjem. I dok iz petnih žila pokušavaju da opravdaju ukupnu bedastoću sopstvenog ponašanja, prvi u tom mejnstrimu im je servirao iskopavanje litijuma, s obrazloženjem da će u Srbiji poteći med i mleko.

Nisam siguran da li je to voda koja je prelila čašu, ali reakciju duž Srbije do trenutka kada se piše ovaj članak, ne mogu tumačiti ni kao prkos ili rezignaciju već pre kao stid zbog ovog poretka a imam utisak da je taj stid jači i od smrti.

U ambiciji da namiri interese svetski moćnih političkih zajednica, prvi u srpskom političkom mejnstrimu uspeo je ono što nikome pre njega nije, da uništi institucije jednog sistema i od jedne zajednice, u povoju demokratsko liberalne, napravi geografsko područje koje se može devastirati za potrebe interesa moćnih.

Srbija je davno izgubila svoj ekonomski suverenitet. Politiku je svela na trgovinu. Glavni trgovac kao naslednik imovine koju su stvarale generacije predaka pokušava sve da rasproda. U Vojvodini važi pravilo da se kuća kupuje od naslednika a ne od onog ko je gradio. Graditelj zna njenu pravu vrednost. Raspikući je bitna trenutna dobit.

Bez politike, svodeći javnu delatnost na trgovinu, okružen nekompetentnim i servilnim službenicima, angažujući masu polusveta da ga brani na društvenim mrežama, omogućavajući životnu promociju licima bez ikakvih kvalifikacija ili s diplomama koje nemaju pokriće u obrazovanju, dakle, sa svim tim nepočinstvima ne može se napraviti pristojna zajednica.

Srbija to nije. Srbija je dovedena u termalno stanje razorene zajednice s poslednjim izborima koji to i nisu bili, već je putem tih izbora demonstrirana bahatost da se zajednica prilagodi potrebama okupatora jednog društva. Preko toga, osiono se najavljivalo da novih izbora do redovnih neće biti.

Kao da je srpsko društvo utemeljeno na pravu, slobodi, solidarnosti i generalno liberalno demokratskim vrednostima. To nije ni vic, to je put ka društvenom i političkom slomu. S početkom vladanja ove grupacije, mogao sam razumeti veru u režim kao put otklanjanja prethodnih zloupotreba vlasti.

Uspeli su ovi vlastodršci da utemelje veru u bezuslovnu poslušnost kao temelj egzistencije, jer, slika sveta koja je počivala na očinskoj figuri ima dugu tradiciju na ovim prostorima i za svakog ko nije spreman da sopstvenu sudbinu uzme u ruke, takav oblik vladanja jeste nešto čvrsto za šta se mogu uhvatiti.

„Iluzije su često najodrživija materija koja postoji“ i sadašnje idolopoklonike vladajućeg mejnstrima pre doživljavam kao kamikaze pred propašću koju gaje u sebi, i tom njihovom kuražju nikako se ne umanjuje činjenica da se žrtvuju za izgubljenu stvar. Ako to nisu shvatili do sada neće ni ubuduće.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari