Kučina i pile

U poznavanju flore, situacija nije bolja: za većinu je drvo = drvo, o travama da ne govorimo, i bolje je da ih ne dotiču jer im ne znaju lekovita i otrovna svojstva. Jedini deo flore koji je delu ove populacije poznat je kanabis, ali je i tu znanje ograničeno samo na pojavu kada se neki njegovi sušeni delovi izlože vatri.

Kad je o kanabisu reč (Cannabis indica), ne misli se isključivo na biljku uzgajanu na dobru za proizvodnju organskog voća i povrća „Jovanjica“ (ime po hodočasnoj luci za Hilandar) i „industrijske“ konoplje, uzgajane neometano u devet hangara (plus prostrano podzemlje), uz podršku najvišeg ranga, jer postoji i prava industrijska konoplja (Cannabis sativa), koju u mom selu jednostavno zovu: grsnica.

U ataru mog detinjstva nije bilo domaćinstva koje nije bar na jednoj njivi sejalo grsnice, pa su sejane i na mojoj njivi na potesu Dubrava. Grsnice su nicale i rasle brzo; u njima nije bilo korova, ni najmanje travke, jer su ih same gušile. I već na nekoliko koraka u prilasku hvatao me je prijatan opojni miris (uz lipu i bagrem, najintenzivniji). Znao sam da se kao dete uvučem u tu biljnu šumu (narastale su blizu dvometarskih), da se prućim na leđa i pojen miomirisom gledam široko nebesko plavetnilo nad Dubravom, nad selom, mojim tada velikim svetom.

Kad dozru, grsnice smo čupali (na dijalektu se kaže „skubli“), vezivali rukohvate i slagali na gomile, koje su posle naši tovarili u zaprežna kola i terali na potapanje u Timoku (baš ispod kuće Stanike Gligorijević).

Biralo se pogodno mesto bliže obali, ne dublje od pojasa (da se ne udave, jer niko nije umeo da pliva); pobijali su kočeve sa strane, slagali rukohvate grsnica vezanih međusobno, a potom za kočeve, da bujice ne odnesu. Znale su da budu nepogode i goleme mutne vode, koje ih naroje peskom.

Kad odstoje u vodi, grsnice su vađene i ispirane, što su uglavnom (zbog umeća) činile domaćice, pa su na bliskoj drvenoj ćupriji zastajali prolaznici zagledani u neka još vitka i mlada tela u mokroj odeždi, koja visoko nad glavom izvijaju snopić i lupaju ga o vodu – ostala je priča o jednom biciklisti koji se, tako zagledan, stropoštao u Timok, srećom bez povreda.

Rukohvati su, od tamnozelene preinačeni u belu boju, ređani uz tarabe da se suše, a onda prostim napravama (trlicama) snažnim udarima lomljene, pri čemu je tvrdi deo (pozder) izlomljen padao na zemlju, a u ruci ostajala nit (povesmo).

To povesmo je potom grebencima detaljno čišćeno i spremano za kudelje kojima su domaćice u ledenim zimskim danima na preslicama ispredale konce, koji su (i kao osnova i kao potka), išli na razboj (stativa). Od povesma su se, dakle, tkali pokrivači (u sirotinjskim kućama gde nije bilo ovaca i vune), a tkali se i delovi iz kojih je šivena odeća (prtena). Ona je bila pogodnija za leto jer nije grejala kao vuna – stariji su čak leti nosili prtene gaće kao veš, a preko njih pantalone od šajka.

Pojaviti se na zvaničnom mestu u prtenoj odeći značilo je pokazati siromaštvo, a bila je i indikativna psovka kad nekome pomenete „dupe prteno“ jer je značila viši stepen uvrede. Od tih niti pleli su se i čvrsti sigurni konopci, a otpadni deo je ostavljan kao KUČINE, koje su korišćene kao zaptivni materijal na spojevima. I danas će svaki dobar vodoinstalater, ako mu pružite teflon traku, da pita imate li kučine, i da vam kaže da bez dobre kučine nema ni dobre rabote.

PILE je oblik života koji nastaje iz jajeta, nakon što na njemu leži kvočka tri nedelje; dok leži, ona je (kao sve trudnice) razdražljiva i sklona da vam raskrvari ruku kljunom ako je dirnete; retko silazi da uzme malo hrane ili vode, primaknute do gnezda. Veoma je požrtvovana majka, iako sva jaja nije sama snela, a što se oca tiče – za njega tek nije sugurno jer se uvek u dvorištu kočopere najmanje dva petla, a bude ih i više.

Pile se ne odlikuje visokim stepenom inteligencije, nema emocija (sem iskonskog straha), ni empatije. Ono misli samo na sebe i od prvog dana otima od svoje okoline, i, ako je u tome uspešno, brzo fizički počne da štrči nad njom.

Pile se ispočetka stalno skriva pod krilom kvočke, najpre ćutke, a onda kroz njeno krilo ili pored repa izviruje i oglašava se, sve jače i jače, do trenutka kada oseti dovoljno snažnim (pametnim?) da izađe iz senke sigurnog krila i krene niz dvorišnu prašinu.

Pile je u tom „tinejdžerskom“ dobu (bez obzira što je kao malo bilo dopadljivo jer su sva mladunčad takva) u najneuglednijem obliku: zdepastog, nepravilno razvijenog tela, tromog i gegajućeg hoda, malo opuštenih krila, dugačkog savitljivog vrata sa koga mu često otpadne perje; „gološijasto“ je (videti fotose koje je neko postavio na FB) i nesrazmeno (u odnosu na telo) omalene glave.

Samo mu kljun, taj črvrsti kljun kojim vas može raskrvariti čim vas kljucne, raste. I ono, svojim oštrim pilećim jezikom, prečesto proverava do koje je mere narastao, možda i misleći da će brzo rasti, ako ga stalno vlaži.

I, tako, pile stigne do dana kada već može da kukuriče po dvorišu, da svojim glasom nadjača sve iz jata, da stekne pravo da se na vrh plota ispne i nekontrolisano lupajući (krilima) objavi kada će svanuti Zlatni dan (ne onaj o kom Bisera peva). Stari tvrde da može da odredi i vreme: da li će sunce ostati na nebu ili će nas zasuti strašan pljusak, gradobit; o munjama i gromovima da ne govorimo.

I tako, taj nus-proizvod jajeta (koje je moglo da završi u tiganju) izgubi dodir sa realnošću, svest o sopstvenoj veličini, i neuračunljivo („pileća pamet“) divlja po avliji sve dok mu, sateranom u neki ćošak, ne priđe baba sa sekirom ili se nad njim nadnese zlokobna crna senka jastrebovih krila.

Ako probuđeno iz bolesne umišljenosti uspe da se domogne otvorenih vrata memljivog seoskog podruma, može mu se desiti da se zaplete u onaj iz naslova pomenuti deo – kučine.

A šta bude dalje, poznato je iz priča.

I imamo ovo što nam se danas dešava.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.