Kuda ide Makedonija

No kriza u ovoj državi i dalje predstavlja „jedinu igru u gradu“. Afera „Prisluškivanje“ predstavlja osnovni motiv i generator tekuće krize. Delovanje političkih funkcionera, bez razlike da li dolaze iz levo, ili desno orijentisane stranke, iz makedonskog ili albanskog bloka, ukazuje da je makedonska politička elita sastavljena od pojedinaca čije su retoričke veštine daleko kvalitetnije u odnosu na suštinsko razumevanje državnog i građanskog interesa. Defokusiranost je postala glavna odlika u svih pora makedonske države. Ekstremna partijska polarizacija u makedonskom društvu postaje instrument u rukama političkih elita za sprovođenje svojih destruktivnih politika. Predstavnici vladajuće koalicije, zajedno sa njihovim oponentima odnosno opozicijom, potpuno zanemaruju stanje bezizlaznosti, u kome se nalazi ova država, i uglavnom su posvećeni procesu čuvanja, odnosno osvajanja „vladajućih fotelja“.

Odluka makedonskog predsednika, dr Đorđa Ivanova, o pomilovanju 56 makedonskih građana koji su bili direktno ili indirektno umešani u aferu „Prisluškivanje“, dodatno je zakomplikovala političke (ne)prilike u ovoj državi. Ova odluka, koju je predsednik predstavio kao mogućnost za pružanje početnog koraka ka razrešavanju krize, a koja je prema njegovim rečima usvojena isključivo u skladu sa državnim interesima, izazvala je ogromno nezadovoljstvo kod građana države Makedonije. Putem svakodnevnih protesta pokušavaju da izraze svoje neslaganje, da ukažu na vaninstitucionalno funkcionisanje države i na protivustavno sprovođenje selektivne pravde.

Uz složeni manevar od strane Ustavnog suda Makedonije, omogućeno je da se pomenuta abolicija poništi, i na taj način da se omogući procesuiranje svih optuženih u aferi masovnog prisluškivanja. Specijalno tužilaštvo, koje je osnovano u skladu sa odredbama „pržinskih“ ugovora, bi trebalo da odigra ulogu nepristrasnog organa i institucionalnog mehanizma koji bi omogućio pravni „rasplet“ ove krize. Iako je rad ovog tužilaštva, od strane funkcionera vladajućih stranaka, javno delegitimisan i osporavan, postoji nada da će uz snažnu međunarodnu podršku ispuniti svoje zadatke.

Međunarodni posrednici takođe preduzimaju velike napore u procesu razrešenja ili produbljivanja ove krize. Bez snažnog pritiska Evropske unije i administracije iz Vašingtona, pitanje je da li bi ugovori iz Pržina bili postignuti. Američki ambasador u makedonskoj državi je postao svojevrstan mentor na makedonskoj političkoj sceni, dok je ambasador Evropske unije, glavni sprovodilac evropske „buldožerske“ diplomatije, koja je po pitanju zemalja na prostoru bivše Jugoslavije zasnovana na principu „štapa i šargarepe“. Iako nije u skladu sa diplomatskim pravilima, pa ni manirima, njihovo javno neslaganje i osporavanje odluke predsednika o pomilovanju ukazuje na njihovu ulogu i način delovanja u unutrašnjem političkom životu makedonske države. Tekuća kriza takođe dobija značajan prostor u političkim krugovima država regiona. Regionalni mediji redovno izveštavaju o tome, dok lideri država regiona ne propuštaju priliku, da javno ponude svoju „bezuslovnu“ pomoć i podršku.

Bugarski premijer, Bojko Borisov, nije propustio priliku da se otvoreno umeša u unutardržavne probleme makedonske države i javno da saopšti da podržava makedonsku opoziciju. Ipak ne smemo da zaboravimo, da je njegova podrška, najjednostavnije rečeno, relativna kategorija. Iako je u svojim, populistički „obojenim“ govorima ukazivao na mogućnost blokiranja evroatlantske integracije Makedonije od strane Bugarske, na poslednjem susretu sa makedonskim predsednikom, „ponovio“ je čvrstu podršku zvanične Sofije na putu Makedonije ka EU i NATO.

Za političku elitu u Atini situacija u Makedoniji je još jedan dodatni argument da država Makedonija ne ispunjava uslove na evroatlantskom putu, oni štaviše smatraju da tok događaja u kontinuitetu udaljava ovu državu od evroatlantskih institucija. Oficijalna Tirana nije javno iznosila komentare povodom političke situacije u makedonskoj državi, no ni albanski premijer Edi Rama ne propušta priliku da ukaže na poštovanje prava Albanaca u Makedoniji kao uslov na njenom putu ka NATO-u.

Srpski premijer Aleksandar Vučić je bio jedini od visokih funkcionera država regiona, koji je potvrdio ozbiljnost političkih tokova u Makedoniji, no jasno je naglasio da ne želi da komentariše unutardržavne probleme. Čak ni zvanična Moskva nije propustila priliku da se izjasni po pitanju unutrašnje makedonske krize. Dok zvaničnici iz Vašingtona pružaju latentnu podršku makedonskim opozicionarima, Moskva tumači ovu krizu kao još jedan u nizu pokušaja Vašingtona da destabilizuje države regiona Zapadnog Balkana, u cilju „lakšeg upravljanja“ njima. Dugoročno posmatrano, u cilju održivosti regionalne stabilnosti, sve države regiona, uključujući administraciju iz Vašingtona i institucije Evropske unije, saglasni su da je stabilnost makedonske države od suštinskog značaja.

Ono što se dešava poslednjih nekoliko dana u Makedoniji ponovo nam ukazuje na dve bitne činjenice: da je za Vašington i Brisel pre svega bitna bezbednost na Zapadnom Balkanu u odnosu na demokratiju, i da u Makedoniji na političkoj sceni trenutno postoje krizom oslabljena vladajuća koalicija i gotovo marginalizovana opozicija.

I pored svih napora Brisela i Vašingtona, u cilju poboljšanja demokratskih kapaciteta u makedonskoj državi, postojeće bezbednosne komplikacije utiču na ponovnu favorizaciju koalicije na čelu sa Nikolom Gruevskim. Iz tih razloga za očekivati je da se intenzivno radi na njenoj stabilizaciji, što može dovesti do novog zbližavanja međunarodnih aktera i aktuelnih vladajućih struktura kao pouzdanijih partnera u ovom procesu od opozicionih stranaka.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu