Kuda ide srpsko školstvo

On je njegov sastavni deo i u uzročno-posledičnoj vezi su ta dva sistema.

Devedesetih je školstvo bilo urušeno zajedno sa svim ostalim, a onda su došle promene – promenjeni su nazivi nekih elemenata školskog sistema, prepisani su moderni zakoni nekih evropskih zemalja neprimenjivi kod nas, deci su data veća prava, koja često relativizuju njihove obaveze, nastavnicima je uvedeno obavezno stručno usavršavanje, koje se, iako moćno zvuči, u tri četvrtine slučajeva svodi na besmislene, bezvredne, katkad i besprizorne seminare, na kojima pojedinci dobro zarađuju!

Pojačana je papirologija, administracija, forma… A, suština? Pa, suštine, u suštini, nema.

Postoji strategija – jako opasna reč za naše podneblje, jer ili je pogrešna ili se nikad ne ostvari. Lepo je postavljen sistem:

– živopisni ministri, od gospođe koja je ukidala Darvinovu teoriju, preko uma koji je smislio pravilo da je primerno vladanje do trideset pet neopravdanih, do današnjeg koji govoraše da škole nisu izvor zaraze, a zatim podrža priču da je produženi jesenji raspust doprineo smanjenju broja zaraženih,

– partijski postavljeni direktori koji moraju da budu kooperativni (poslušni),

– prosvetni savetnici i inspektori, često bez ikakvog, ili makar valjanog iskustva rada u prosveti, ali uz „znanje“ pokupljeno na nekim seminarima gde su naučeni kako da osnov sistema čine prosečni i oni ispod proseka, dok najbolji služe samo za to da se njihovim uspesima prikriju nedostaci.

Ovde dolazimo do suštine problema.

Kako to i zašto je školski sistem baziran na ovakvom sistemu?

Jednostavno!

Po strategiji obrazovanja pedeset procenata učenika treba da upiše gimnazije, treba forsirati zanate, a za srednje stručne škole, šta ostane…

Čemu ovakav sistem?

Pa, po završenoj gimnaziji mora se ići dalje, a treba napuniti brojne privatne fakultete, visoke škole i slične pojave.

Srednje stručne škole, kažu, koštaju državu. Fakulteti, ne, čak su za istu i izvor prihoda.

Osim toga, pojedine stručne škole, kao medicinske, sve više školuju kadar za inostranstvo.

A, da li se pitate šta će nam zanatlije i gimnazijalci koji ne nastave dalje?

Pa, oni će u cilj strategije – u jeftinu radnu snagu!

Među one koji u zlatnom dobu i vremenu prosečne plate od preko 500 evra rade za platu od 36.000 i kojima predsednik obećava subvenciju od 3.000 kako bi „mogli da žive još lagodnije“!

I kuda ide naš školski sistem? Nikud on ne ide! On je vođen u pravcu koji nekima odgovara.

Međutim, na prosvetnim radnicima je da podržavaju taj pravac ili ne.

Naravno, podrška roditelja je jako bitna. I oni moraju da shvate da dobre ocene nisu ono što će njihovoj deci koristiti u životu, već će, u moru kompetencija, portfolija, ishoda i ostalih neologizama, to biti pomalo zapostavljene kategorije: znanje, obrazovanje i radne navike!

Dakle, sve od nas zavisi.

To možda i jeste najveći problem.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti