Kuda treba da ide Srbija

Srbija se u izvesnom smislu uklapa i u krizno žarište savremenog sveta, u čijem je centru pitanje može li se kapitalizam reformisati ili, s obzirom na krah socijalizma, ima li kapitalizmu alternative. Kako još nema jasnih odgovora u svetu, njih nema ni u Srbiji.

Za sada se više lome koplja oko spoljne nego oko unutrašnje politike. To se pokazuje i na činjenici da su se prilikom odlučujuće prekretnice Srbije prema Kosovu, kao nikada ranije i uz neznatne razlike, našle zajedno sve parlamentarne stranke, sem DSS. Ali – uz međusobna teška optuživanja vladajućih i Demokratske stranke, na pitanjima unutrašnje politike. Dakle SNS i SPS trpe ostrašćenu kritiku demokrata na unutrašnjem, a istu takvu kritiku DSS na međunarodnom planu.

Pred Srbijom, osobito pre izbora, svakako ne stoji kao odlučujuće pitanje gde ona geopolitički pripada – zapadnoj ili istočnoj Evropi, odnosno da li je bliža Zapadu ili Istoku. Ipak, pitanje stare ideološke podele sveta na demokrate i boljševike komuniste, nije sasvim potisnuto u prošlost. Oživelo je nedavno i u Srbiji. Ali na sledećim izborima neće imati značaj kao u ranijim vremenima. I u odnosima između velikih sila došlo je do krupnih promena. Ranije su SAD – SSSR bespogovorno vladale svetom. Međutim, izrastanjem Kine u sam vrh svetskih sila načinjen je trougao između SAD na jednoj, Kine i Rusije, na drugoj strani. Ipak, svi oni zajedno ni izbliza nemaju onu moć koju je imao raniji „dvojac“. SSSR se u međuvremenu raspao, Amerika nije više onoliko moćna koliko je bila donedavno. Proširio se i krug zemalja koje učestvuju u rešavanju socijalnih i ekonomskih problema sveta. Grupa G7 prerasla je u grupu G20, raste značaj UN, smanjuje se mogućnost da pojedine grupacije velikih sila preuzimaju na sebe brigu i odgovornost da izvan UN rešavaju svetske konflikte itd. Sve u svemu, ulazi se u fazu u kojoj svet nikome posebno ne pripada. Dakle, jedan svet nestaje, drugi je u nastajanju, bez centra gravitacije ili globalnog čuvara.

Zaključak jeste da pored voluminoznih ekonomskih teškoća pred sobom, i problema sa Kosovom, nije opravdan poziv da Srbija ulazi u „krstaški obračun“ sa Zapadom, kao što Vojislav Koštunica čini. Kritičkih rasprava na temu Zapada svakako nedostaje. Prozapadnih ili proruskih zagovornika u nas je previše u opticaju. Osim pitanja sumnjive političke vrednosti (Srbija kao samostalna država „brine samo o svojim interesima“), Koštunica iznosi da zapadna politika ide na „promenu istorijske svesti“ i „nacionalnog identiteta srpskog naroda“ optužbu kojom se prevazilaze granice racionalnog smisla. Ko se danas može zalagati za uništavanje nacionalnog identiteta bilo kojeg naroda u svetu, u kome raste uticaj i značaj nacionalne svesti? Niko u svetu, pa ni SAD, i ne razmišlja da nekome, pa ni Srbiji, ospori to pravo.

Prema tome, bilo bi neprirodno, neistorijski i društveno retrogradno da Srbija traži svoj put u budućnost na receptima iz prošlog veka. Srbija je u sukobima između Istoka i Zapada uvek bila bliža zapadnoevropskim duhovnim i demokratskim vrednostima nego carskoj Rusiji ili SSSR-u. To je pokazala, pored ostalih primera, izborom prozapadnog ustava u XIX veku, iscrpljujućem učešću u Prvom svetskom ratu, antifašističkoj koaliciji u Drugom svetskom ratu ili u aktivnoj borbi protiv blokovske podele sveta. Uvek je to proizilazilo iz sopstvenog opredeljenja, a ne iz odluke ove ili one grupacije svetskih sila.

U svakom slučaju, put koji vodi Srbiju u EU nije cilj po sebi, jer sutra može i da ne bude Unije; nije ni ideološko opredeljivanje, pogotovo ne sa antiruskim usmerenjem. Članstvo u EU samo je sredstvo da se ne samo sa njim već i miroljubivom saradnjom sa svim državama sveta koje to žele ostvaruju osnovni ekonomski i sociopolitički ciljevi Srbije.