Kuda vode velika Srbija, velika Hrvatska i velika Albanija

Osnovna premisa analize je da neće biti mira na Balkanu dok se ovde ne stvore etnički čiste teritorije – velika Srbija, velika Hrvatska i velika Albanija. Da li je on ovom tezom anticipirao nastupajuće događaje, ili je ovo bio probni balon za godinu i nešto kasnije plasiranu ideju o razgraničenju između Kosova i Srbije ostaje da se nagađa.

Suštinu ove analize on je ponovio na međunarodnoj konferenciji „EU i Zapadni Balkan – povratak realpolitike“, koja je 3. novembra ove godine održana u Beogradu, kao i u pojedinim medijima za koje je tom prilikom davao izjave. Pošto se radi o našim prostorima i sudbini ljudi koji na njima žive ova stručna analiza zahteva i adekvatan odgovor.

Krenimo od ključne postavke kroz koju nam autor nudi trajan mir kroz stvaranje etnički čistih teritorija. Da li autor ove analize stvarno veruje da je to moguće čistim političkim inženjeringom uz posredovanje ključnih svetskih sila? Ako se malo, ili malo više, osvrnemo unazad ne samo na ovim prostorima, nijedno ovako obimno prekrajanje granica, koje bi stvorilo potpuno novu političku kartu regiona, nije se nikada desilo bez rata, nego je – naprotiv – obavezno započinjalo ratom, a završavalo na mirovnim konferencijama, a nikako pre, ili mimo toga. Ali za utehu Timoti Les kaže: „Ja sam ipak optimističan i smatram da promene granica na Balkanu ne moraju nužno da izazovu rat. Veoma optimistično. To da ne moraju nužno da izazovu rat vrednosno pretvoreno u procente bi moglo da znači da su otprilike oko 30, pa neka bude i 40 odsto šanse da sve prođe u miru. A šta ćemo sa onih preostalih 60 ili 70 odsto šansi da rata ipak bude. Pa dobro, to će se desiti ovde na Balkanu, a ne u velikoj Britaniji odakle dolazi autor ove analize.

Nažalost mi ovde još u mnogo čemu proživljavamo devedesete i još nam je svež primer poslednjeg balkanskog rata kada je nakon raspada nekadašnje Jugoslavije postala dominantna teorija krvi i tla, na čijem je tragu i Lesova analiza, kada je ovde postala omiljena disciplina crtanje karata, prvo na salvetama, a onda i ocrtavanje novih linija na vojnim mapama. Ovo su pratile i izjave nacionalnih autoriteta poput one Dobrice Ćosića, poznatog pisca i takozvanog oca nacije: „Ako već ne možemo da živimo zajedno, hajde da se raziđemo u miru.“ Ova izjava se odnosila na Bosnu i Hercegovinu, gde su narodi koji su tu živeli bili toliko isprepleteni i povezani da se ovo razdvajanje nije moglo izvesti bez krvarenja, što je mogao pretpostaviti iole politički pismen čovek, a kamoli neko ko je slovio za oca nacije. Ne mislim da je motiv gospodina Lesa isti, ali način rešavanja i njegove posledice bi sigurno bile iste.

Nakon ovog usledili su krvavi ratovi na ovim prostorima i, iako je od njihovog okončanja prošlo više od dve decenije, još smo daleko od toga da se zacele sve rane i još nismo prebrojali sve mrtve i nestale u ratnom vihoru.

Imajući sve navedeno u vidu dolazimo do suvih i surovih činjenica:

– da li autor analize stvarno veruje da bi se narodi u BiH mogli razdvojiti i priključiti zemljama matičnog naroda bez rata, tim pre jer bi se Bošnjaci po drugi put u kratkom vremenu našli u mengelama dva jaka nacionalizma – srpskog i hrvatskog,

– kako stvoriti etnički čiste teritorije, kada su i posle svih etničkih čišćenja narodi na ovim prostorima i dalje manje ili više izmešani. Moglo bi se to rešiti ‘receptom’ koji je već primenjivan u ratovima iz devedesetih – takozvanim humanim preseljenjem, tako što je deo manjinske nacije bio ubijen, a ostali proterani iz svojih domova,

– Pokušaj stvaranja etnički čistih država nakon raspada Jugoslavije devedesetih, koji se završio krvavo, desio se u jednom daleko stabilnijem evropskom i regionalnom kontekstu. Međutim, u situaciji kada imamo krizu EU i globalnu krizu, koje i inače nose mnoge neizvesnosti, pri čemu se sve češće spominje mogućnost izbijanja novog svetskog rata, zar se ne pomišlja na to da bi balkanska iskra mogla da izazove požar koji bi se prelio preko balkanskih granica.

Da zaključim: ugodno je u naučnim, vojnim ili političkim kabinetima crtati zamišljene mape, ali ceh njihove eventualne realizacije ne plaćaju njihovi autori, nego konkretni obični ljudi, koji se u ovim konceptima i ne vide, a koji bi samo želeli da u miru prožive svoje male živote, a radije bi da vide veliki kineski zid nego veliku Srbiju, Hrvatsku ili Albaniju čije bi stvaranje (a to ih iskustvo uči) koštalo toliko mrtvih glava i razaranja.

Autor je direktor Centra za regionalizam