Kula Beograd kao bilbord za pranje savesti

Pretpostavljam da je ova poruka namenjena ljudima van Srbije, jer je Kula Beograd najviša zgrada u regionu, pa naše vlasti misle da se samim tim i poruka koja osvane na njoj vidi širom regiona. U suprotnom, ne razumem kome se oni obraćaju.

Meni, a verujem i svim ostalim normalnim ljudima koji žive u Srbiji, svakako nije potrebno da mi neko sa kule u obliku falusa poručuje kako ja nisam genocidan. Ja sam tada imao sedam godina i niko me ništa nije pitao. Ali nisu ni moj otac, a ni deda, koji su možda i mogli da budu tamo 1995. godine ali nisu hteli.

I šta uopšte znači „genocidan narod“? Koji je to pametnjaković izmislio ovaj nesrećni termin? Ja nigde taj termin niti sam pročitao, niti sam čuo, dok ovdašnji vlastodršci nisu počeli obilno da se koriste ovom budalaštinom. Dakle, „genocidan narod“ ne postoji, niti će to ikada pisati u nekoj rezoluciji, pa neće ni u ovoj.

Genocid u Srebrenici su počinili ljudi sa imenom i prezimenom i oni su za taj zločin osuđeni u međunarodnom sudu, koji ova država, ne zaboravite, priznaje. Međutim, to što nema krivice jednog naroda, ne znači da su za to „junačko“ delo zaslužni samo oni koji su naredili da se radi ono što se radilo u Srebrenici i oni koji su povlačili obarač, dok su pucali vezanim ljudima u leđa.

Ima i onih koji su za vreme sveopšteg ludila i bratoubilačkog rata na prostoru bivše Jugoslavije, sa skupštinske govornice uzvikivali parole „sto muslimana za jednog Srbina“, nosali „kišobran“ po brdima iznad Sarajeva za vreme opsade tog grada, davali naziv bulevaru po imenu Ratka Mladića, koji je osuđen za genocid u Srebrenici, a danas su na vlasti.

Takvi danas vladaju, a po svemu sudeći se osećaju prozvanim ovom rezolucijom i sada na sve načine pokušavaju da negacijom nečega što se dogodilo nekako skinu sa sebe moralnu odgovornost. A pošto se njihova vladavina ogleda na principu – država i narod to sam ja, onda preko svih nas pokušavaju da operu ljagu koju su nam oni sami bacili u lice.

Meni, gospodo, zaista nije potrebno da mi neko svaki dan govori kako nisam učinio nešto što nisam učinio i za šta me niko i ne optužuje. A isto tako mislim da to nije potrebno ni ostalim ljudima u Srbiji koji osuđuju ono što se dogodilo u Srebrenici.

A oni koji su za vreme rata u Bosni zdušno podržavali to bezumlje i koji su bacali cveće na tenkove koji su iz Srbije išli u ratom zahvaćena područja neka svoju savest, ukoliko je imaju, peru na druge načine, mi sa njihovim demonima iz prošlosti nemamo ništa, pa ih molim da nas ostave na miru.

Da li se u Srebrenici desio genocid? Jeste i šta ćemo sad? Ali i da je neki sud to okvalifikovao kao neki drugi zločin, da li bi vama koji negirate genocid bilo lakše? Evo nije bio genocid, već ratni zločin. I opet pitam – šta ćemo sad? Da li to nešto menja? Da li bi vam onda bilo prihvatljivo to što je neko pobio hiljade ljudi tako što im je vezanima pucao u leđa. Kakve to veze ima sa pravnom kvalifikacijom? Ostavite to pravnicima, jer ovo je pre svega moralno pitanje. Ako postoje ljudi kojima je bitno da li se neko nepočinstvo naziva genocidom ili nekim drugim imenom, a nije im problem ono što je zaista rađeno tamo, onda smo mi u velikom „kanalu“.

Ja lično odbijam da verujem da takvih ima mnogo, ali priznajem da su poprilično glasni, što ne znači da su u pravu.

Da vam odam jednu tajnu, velike patriJote i Srbende. Biti oficir ne znači samo biti dobar ratni strateg i izdavati naređenja. Taj poziv podrazumeva i veliku odgovornost, a onaj ko je oficir mora da poseduje i nešto što se zove moral, čojstvo i čast. U Hrvatskoj se, na primer, za oficira kaže časnik i to nije bez veze, niti je tu reč Tuđman izmislio.

Malo se prisetite i Prvog svetskog rata. Tada je austrougarska vojska, nakon Cerske bitke i kasnije kontraofanzive, činila jezive zločine po Mačvi nad civilnim stanovništvom. Nakon pobede na Kolubari, srpska vojska je imala veliki broj ratnih zarobljenika.

Naši tadašnji oficiri su izdali naredbu da nijednom ratnom zarobljeniku ne sme dlaka s glave da fali, a za nečovečno postupanje prema zarobljenicima naši vojnici su bivali streljani. Na kraju su se ti zarobljenici povlačili sa našom vojskom preko Albanije, a nije bilo retko da se Nemcu da puška, kako bi se branili od bandi koje su po Prokletijama napadale našu vojsku.

Zar mislite da naša vojska tada nije imala razloga da se sveti? Imala je i te kako, ali su tom vojskom komandovali časni oficiri. E, oni koji su činili zločine po Srebrenici nisu mene osramotili, već upravo naše pretke, kojih su nam puna usta.

Dakle, rezolucija će biti izglasana, uprkos „lavovskoj“ borbi našeg predsednika i svetlećim parolama i to ne treba da brine nijednog čoveka u Srbiji koji u tome nije učestvovao ili to zdušno nije podržavao. Neće vas niko u inostranstvu zvati „genocidašem“, a sudbina Republike Srpske ne zavisi od rezolucije, već od onoga ko je vodi i to je po nju trenutno mnogo veći problem nego što je rezolucija o Srebrenici.

A ako vam je baš stalo da vas u svetu smatraju normalnim ljudima, onda ne veličajte Mladića i Karadžića kao i ostale utvare prošlosti, jer to nisu nikakvi heroji. Ova zemlja ima mnogo pravih heroja, pa se trudite da ih ne zaboravite. Ništa se u Srebrenici, kao ni u celom ratu na prostoru bivše Jugoslavije nije desilo, čime bi bilo koji narod trebalo da se ponosi, nezavisno od toga da li se nešto nazivalo genocidom ili nekim drugim imenom.

Zločin je zločin, a nevina žrtva je nevina žrtva koje god da je nacije ili rase, zvao se on Ive, Stojan ili Ibro – nema razlike.

Neka se pravdaju i negiraju Srebrenicu oni koji su tada podržavali to ludilo, a ne vi i vaša deca.

A što se tiče Kule Beograd – pa realno, mogli smo da napravimo i neki jeftiniji bilbord na kome će vlast da šalje svoje propagandne poruke.

Na Kuli Beograd jedino treba kao epitaf da piše: „Na ovom mestu je 2014. godine ubijena pravna država.“ E, to treba da pamtimo!

Autor je novinar u redakciji Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.