Kula u (Bari) Veneciji

Sada je najvažnije održati stvorenu pozitivnu energiju i izbeći sve razloge za odlaganje. Odabran je najbolji način kako da se počne, da se označi prostor, izgradnjom vertikalne ose – Kula Beograd visine 180 metara. Mirče Elijade bi rekao da je to čin ritualne gradnje kuće, koji je povezan sa magijskim i kosmološkim shvatanjem sveta, kojim počinje istorija civilizacije; „Oni ne mogu živeti bez vertikalne ose (u središtu kuće-grada) koja osigurava prolaz ka transcendentnom i istovremeno im omogućava orijentaciju u prostoru. Drugim rečima, ne može se živeti u haosu. Jednom kada se prekine ta veza sa transcendentnim, život više nije moguć.“

Gigantski inženjerski poduhvat: Toliko se dugo čekalo na ovaj projekat da se već činio kao neostvariv. Kako je vreme prolazilo, urbanistički problem je bio samo veći i pitanje odakle početi bilo je bez odgovora. Za mnoge „stručnjake“ rešenje je bilo neočekivano: projekat počinje iz centra ritualnim pobadanjem vertikalne ose – gradnjom Kule Beograd koja će svojim gravitacionim poljem obeležiti prostor. Sada, kada se zna odakle početi, realno je očekivati da će i najavljeni rokovi završetka Kule Beograd 2016. biti ostvareni. Očekivane su različite reakcije kao i skepsa građana koji su zaboravili na vreme kada su u Beogradu arhitekti gradili objekte od javnog interesa: Palatu SIV-a (1947), Muzej Savremene umetnosti (1965), zgradu CK – Ušće (1965), Beograđanku, S.C. 25. maj (1973), Sava centar (1977). Sve to su zgrade od javnog značaja koje su obeležile beogradsku arhitekturu druge polovine 20. veka. Zadnje dve decenije naše graditeljstvo je uglavnom prepušteno građevinskoj mafiji – tranzicionim tajkunima, ratnim profiterima i špekulantima u takozvanom (polu)legalnom sektoru i divljoj arhitekturi, koja po svom obimu – simbolički obeležava ovaj period. U tako stvorenoj atmosferi razumljivo je nepoverenje u dobre namere investitora i graditelja.

Već se priča, i naravno da će Kula Beograd svojom veličinom poremetiti izgled, harmoniju i ravnotežu Beograda. Ravnotežu čega? Upravo se nadamo da će Kula Beograd uspravnošću i oblikom koji izaziva „preteće asocijacije“ ugroziti „ravnotežu“ koju su međusobno stvorile interesne grupe zarad sticanja profita na račun većine građana, pritom bespoštedno uništavajući Beograd. Ko je godinama koristio sem železnice ovaj gradski prostor? Kako se koriste beogradske obale? Da li je tako u Parizu na obalama Sene ili u Beču na obalama Dunava? Šta se nalazi između Sava centra i savske obale? Kakva je to ravnoteža i ko se sa kim dogovorio i u čijem interesu? Ta negativna spirala koju povezuje ravnoteža parcijalnih interesa na koruptivnoj osnovi uobličena kao divlja arhitektura u podnožju ove Kule ne može da opstane. Iskustvo sličnih primera nas uverava da je to neminovno po zakonu akcije i reakcije. Drugim rečima, ovim projektom počinje nova epoha našeg graditeljstva. Da li verujete da će između Sava centra i Kule Beograd moći da opstane ono divlje naselje? Na pitanje gde su beogradski reperi za toliku kulu ja bih odgovorio – Sava centar. Između Sava centra i Kule Beograd biće park i reka i pešački most – to je mesto organskog spajanja dva grada u jednu urbanu celinu, gde reka više ne deli Novi od Starog Beograda.

Kulu Beograd treba shvatiti kao gigantski inženjerski poduhvat koji će nenamerno, ali neminovno proizvodi simbolička značenja poput Ajfelovog tornja, koji je postao simbol Pariza, što u vreme njegove gradnje niko nije očekivao. Sam proces stvaranja – uspravljanja – penetracije ove kule biće kreativni događaj. Sada je zovemo Kula Beograd, ali ona će tek kada baci svoju dugu senku dobiti ime. Do tada imamo vremena da razmislimo o mnogobrojnim aspektima veoma složenog projekta Beograd na vodi.

Beograd na vodi postoji 2.000 godina: Stručna i finansijska pomoć je uvek dobrodošla, ali duh grada, svoj životni prostor, mogu da poznaju samo oni koji tu žive godinama i generacijama. Jedan od najvećih arhitekata u istoriji graditeljstva F.L. Wright je rekao da mesto na kome gradimo moramo upoznavati najmanje godinu dana. Ovo nikako ne dovodi u pitanje dinamiku realizacije projekta Beograd na vodi, koji je započet još pre više od 30 godina – dovoljno je bilo vremena za razmišljanje – mada smo usput radili i druge stvari. Neko od dobronamerno neupućenih pomisliće da nepotrebno komplikujemo situaciju kada podsećamo da je istorijski kontekst neizostavan i obavezujući: nije isto graditi grad u pustinji, ili na mestu na kome grad postoji već više od 2.000 godina. Dobro je što je sada pokrenuta pozitivna energija da se još jednom, ponovo, suočimo sa ovim velikim urbanističkim problemom Beograda, hrabro se krenulo u pravcu rešenja, ali to nije razlog da zaboravimo da se ovo mesto zove Bara Venecija (Smatramo veoma bitan ovaj toponim – to bi neko umeo pametno da iskoristi.) Može se sada pomisliti da je projekat-maketa sa kompjuterskom animacijom koji je prezentovan javnosti nemaštovit, ili mi njegovu simboliku nismo dobro razumeli.

Ideja o izlasku Beograda na Savu nije nova. Krajem 70-ih godina prošlog veka počela je realizacija ovog projekta. Urađen je projekat nove železničke stanice Prokop, kao i novi železnički most. Stari železnički most, koji je izgrađen u pretprošlom veku, bio je predviđen za rušenje. Tada je pisac ovog teksta sa grupom kolega dao ideju da se stari most sačuva i rekonstruiše u pešačku ulicu. Doskorašnji ministar Milutin Mrkonjić, tada direktor CIP-a, prihvatio je i finansirao ovaj projekat. Bilo je to 1984. kada mi je Mrkonjić govorio da požurim sa izradom projekta da bi sve bilo gotovo iduće godine – novi most sa novom železničkom stanicom i stari železnički kao pešačka ulica preko Save. To znači da ideja o projektu Beograd na vodi nije nova, pre bi se moglo reći da su samo rokovi realizacije produženi. Verujemo da će promeniti dosadašnju divlju praksu korišćenja/prisvajanja beogradskih obala. Kada nemate plan, onda je to prostor za divlju arhitekturu.

Divlja arhitektura – veća investicija od Beograda na vodi: Treba otvoreno reći koliko su štete od poplava posledica divlje, neplanske gradnje. Stare civilizacije znale su za značaj infrastrukture – za Rimljane su putevi, mostovi i akvadukti bili najvažnija graditeljska dela koja prethode arhitekturi. Nas su sada klizišta iznenadila kada smo posekli šumu koja ih sprečava, iznenadila nas je voda koja ruši divlju gradnju na potencijalnim vodotokovima, iznenađeni smo da je bujica rušila mostove koji su sagrađeni ispod nivoa najviše vode, i to baš sada kada smo se spremali da pristupimo projektu Beograd na vodi. Ne, ovde nema nimalo ironije, već je to prilika da se suočimo sa neizbežnom istinom da smo novu železničku stanicu Prokop, koja je jedan od preduslova za Beograd na vodi, počeli da gradimo pre 30 godina i da bi njena gradnja koštala mali deo sredstava koji je utrošen na divlju gradnju. Ne preterujemo kada kažemo da je divlja arhitektura bila u zadnje vreme naša najveća investicija.

Muzeji i tržni centri: Izolacija od kulturnog sveta u kojoj smo nezasluženo bili, učinila je da prihvatimo da je ovakav kulturni ambijent normalan: nemamo muzeje, ali imamo Noć muzeja i najveći broj kafića po glavi stanovnika. Da li ovde ljudi znaju da se u kulturnom delu Evrope više investira u nove muzeje nego u šoping centre i šta to znači? I kakve veze imaju muzeji sa poplavom i Beogradom na vodi? Zar nismo mi pre desetak godina zatvorili naša dva najvažnija muzeja? Kakva je veza muzeja sa svešću o životnoj sredini?

Ovih 30 godina koje su protekle od početka gradnje Beograda na vodi ne samo da nismo mnogo napredovali u realizaciji ovog projekta već smo nagomilali nove probleme, zatrpali smo se đubretom (divlja gradnja) i ostalo smeće svuda i po vodotokovima i obalama. Predstoji veliko čišćenje radi Beograda na vodi, ali i zbog pristupnih obaveza EU. Srbiji je potrebno 10,5 milijardi evra za obezbeđivanje kompletne infrastrukture i primenu svih standarda EU u oblasti zaštite životne sredine, a potrebno je primeniti i 200 zakona, rečeno je nedavno na skupu o toj temi.

Sada nam se ukazala i prilika da naše prijatelje iz Emirata koji dolaze u Beograd povodom projekta Beograd na vodi, upitamo kako napreduje njihov projekat na vodi: izgradnja najvećeg kulturno-muzejskog centra na vodi u koji se ulaže 12 milijardi dolara. U Abu Dabiju, na ostrvu Saadiyat Island’s gradi se Cultural District sa zgradom muzeja Louvre Abu Dhabi (po projektu Jeana Nouvela na površini od 24.000 kvadratnih metara), Zayed National Museum po projektu Normana Fostera, Guggenheim Abu Dhabi projekat Zahe Hadid i maritime museum po konceptu Tado Anda, kao i još nekoliko umetničkih paviljona. Očigledno da naši prijatelji kod svoje kuće imaju sasvim druge razvojne i investicione prioritete. Dobro bi bilo da ova dva projekta grada na vodi – slična ali toliko različita, bar malo približimo.

Autor je arhitekta i urbanista iz Beograda