Kulaci i proleteri

Prepodneve sam trošio na sastanke, a u toku popodneva obilazio italijansku prestonicu i njenu okolinu. Mediteran i istorija svuda! U gradu kipti život! No Rimljani ne šire i betoniraju ulice da bi ih prilagodili potrebama svog visokog životnog standarda i velikim automobilima, već obrnuto – oni odavno masovno koriste male automobile, motocikle i, posebno, metro. Iako veoma temperamentno voze, ne „sedaju na sirene“ kad im drugi vozači i pešaci „idu po živcima“. Ali ono što će zapanjiti svakoga ko iz Srbije krene u obilazak okoline Rima jesu stada ovaca, koza, goveda i konja koja slobodno pasu tik uz gradske naseobine. Čuvara nema, ali ima električnih čobanica i drugih ograda. Čini se da kada bi se skupila sva stoka iz Srbije ne bi je bilo onoliko, koliko se tih dana napasalo oko ovog drevnog grada, čiji su stanovnici, očigledno, i na taj način uspešno ograničili pretvaranje svog zelenog okruženja i svojih hranilišta u zgradurine i beton, jasno i čvrsto podržavajući politiku ravnomernog razvoja Italije uz naglašeno ignorisanje „velikih potreba“ mafijaškog i drugog „slobodnog“ kapitala za takvom vrstom „brzog pranja“. Višegodišnjim sprovođenjem kvalitetne razvojne politike centralne vlasti i građani Rima nisu dozvolili da se hiljadugodišnja prestonica sveta pretvori u urbanu rupetinu za finansijsko i populaciono „odvodnjavanje“ italijanske teritorije, kao što je to slučaj sa Beogradom, i bedno-opusteli ostatak Italije, kakva je sada tzv. unutrašnjost Srbije. A što se tiče uzgoja stoke uz rimske naseobine, kao primera za ugled, možemo samo da žalimo zbog stalnih nastojanja raznih političkih opunomoćenika prljavog novca da se PK „Beograd“ otuđi i iseli, da bi se zeleni hektari i hranilište Beograda stavilo na raspolaganje graditeljima novih stanova u koje će se smeštati „ekonomske izbeglice“ iz skoro opustelog ostatka Srbije.

Tek kad se čovek, bar nakratko, nađe u prostoru u kome mu vidokrug ne zaklanjaju nepregledna jata šarenih marketinških luft balona i babaroga, i kada mu misao izoštre brojna rimska prigradska stada, on brzo razume šta znači odrednica „pametna država“, i kako se vodi uspešna nacionalna razvojna politika. U takvom ambijentu lako se shvati, recimo, i kakva će sve dugotrajno-teška razvojna opterećenja i posledice ostaviti za sobom odluka našeg ministarstva finansija da, uz pomoć vlade, penzionog fonda, parlamenta i ustavnog suda, posegne za reuspostavljanjem i ozakonjavanjem boljševičko-titoističkog metoda segregiranja penzionera na dve grupacije kako bi, navodno, na taj način zaštitilo Srbiju od bankrota. Prvu grupaciju su građani skloni šali i satiri odmah nazvali penzionerima-proleterima, a drugu penzionerima-kulacima. Rekviriranjem velikog dela penzionerskih ušteđevina od onih koje su proglasile „kulacima“, vlasti su inicirale još jednu naprslinu u domaćem pravnom poretku i trajno usmerile zaposlene u svim sektorima privrede i društva da ubuduće na svaki mogući način izbegavaju i izigravaju svoje zakonske obaveze prema penzionom fondu. A sasvim je sigurno i da „penzioneri-kulaci“, i njihovi potomci, neće zaboraviti svoje rekvirirane zarade koje su u skladu sa zakonom godinama doznačavali državnom penzionom fondu na čuvanje i oplođavanje, te da će država jednog dana, po nalogu međunarodnih sudova, morati te neustavno otete novce da vraća zajedno sa kamatama, na isti način kao što ovih dana vraća zemlju i nepokretnosti rekvirirane od predratnih „kulaka“ nakon uspostavljanja titoističko-komunističkog modela vlasti. S tim što će se, posmatrano u razvojnom kontekstu, nametnuta podela penzionera na „penzionere-kulake“ i „penzionere-proletere“, ako se brzo i kvalitetno ne sanira, pretvoriti, metaforički rečeno, u antirazvojnu gangrenoznu liniju fronta oko koje će se raspadati i drobiti pravni, ekonomski i socijalni sistem države Srbije, i nezaustavljivo urušavati poverenje građana u njene institucije i demokratske atribute.

Autor je univerzitetski profesor