Kultura laži i sećanja oko Oluje

Ovde ćemo se baviti sećanjem na najveću izbegličku kolonu ljudi na „ovim našim prostorima“ koji u strahu za sopstveni život napuštaju mesta u kojima su dotad živeli i beže u Srbiju. Dakle, još jedan 4. avgust. Ista meta isto odstojanje. Hrvatska država slavi 4. avgust kao veliki dan za hrvatsku državu i dan kojim su oslobodili Hrvatsku od okupatora.

To što su pritom oslobodili Hrvatsku i od 200.000 ili više građana Hrvatske srpskog porekla ne spominje se. Ipak, u ime istine, utisak je i da Srbi u Hrvatskoj nisu priznavali Hrvatsku za svoju domovinu. Kao svedok, a sa naknadnim saznanjima na osnovu izjava mnogih važnih aktera, evo nekoliko događaja koji će objasniti naslov ovog teksta.

Političke bitange i sa jedne i sa druge strane ovog događaja, iz celokupnosti su izvukli one delove koji odgovaraju njihovim trenutnim, ili čak nekim trajnijim interesima. Ni pomena o događajima koji su prethodili toj strašnoj i tužnoj koloni u kojima su i akteri današnje politike učestvovali, prvo huškajući te ljude na sve ono što im se činilo da će dovesti do stvaranja „Velike Srbije“ a potom već u završnici odbacivanjem plana Z4 koji je Krajišnicima davao najveću moguću autonomiju u okviru jedne suverene države.

Kada je hrvatska vojska pokrenula vojnu akciju ni lideri bosanskih Srba (ti vrli heroji nekih u Srbiji), ni Milošević a ni armija (već više ne znam jugoslovenska ili srpska) nisu imali nikakvu reakciju i ljude, koje su predhodno nagovorili da ne iskoriste svoje mogućnosti, ostavili na cedilu. Da li postoji bolji opis za reč izdaja?

Glavni politički prvaci Srbije bili su akteri i glasogovornici one politike tada, koja se malo razlikuje od ove sada. Nema tu naravno ni reči o tome kako su izbegli Srbi tretirani nakon što su stigli u Srbiju, da su onemogućeni da uđu u Beograd da su usmeravani ka Kosovu i da su tretirani kao nekakve drvene figure u planovima stratega zla i sa jedne i sa druge strane ovog događaja.

I sada, 27 godina kasnije, besramni politički akteri drže nam predavanje o našoj obavezi da sačuvamo sećanja na patnje krajiških Srba i da nas ostave na miru svi koji nam brane (ko su ti, imenuj ih čoveče) da nastavimo da živimo sa patnjom, jadom i čemerom. Kakav cinizam i licemerje!

Ima da živite sa jadom i čemerom. Ni pomisliti da bi jad i čemer trebalo prevazići i živeti sa nečim boljim. No, razumljivo je. Da bi se to desilo i sa jedne i druge strane ovih užasnih događaja mora se ispričati cela istina. A tu se onda postavlja i pitanje odgovornosti, od one za ratnohuškačke aktivnosti do odgovornosti za izdaju ne samo Krajišnika nego čovečnosti pre svega.

To je to licemerje iz naslova ovog teksta. „Kultura sećanja“ je tako isklizala u „Kulturu laži“ jedinu kulturu koju ova politička elita razvija i gaji. A sam događaj je iskorišćen za još jednu politikansku poruku, Novosađanima. DŽaba se Novosađani bunite, vidite koliko nas je. Na „nas i njih“ ovi sejači mržnje delili su bivšu veliku zemlju. I to je takođe mehanizam kojim se ova ekipa služi i koji osim pljačke jedino i poznaje. Sve kunući se u Srbe i Srbiju.

Autor je vajar

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.