Kultura nije azil za političke idiote već polje borbe

Nemam, naravno, ništa protiv pesmice „Razbole se lisica“, to je odlična pesma. Da ne potežem, recimo, komplikovane teorijske argumente Valtera Benjamina, očigledno je i bez toga da je ministar Tasovac ovde – možda i u sasvim pragmatičnoj brzini da zabašuri skandalčić – kao ministar kulture rekao nešto što sa kulturom nema blage veze. Kultura nije azil za političke idiote, nije polje konsenzusa, nego baš polje dinamične borbe društvenih glasova koji ka tom utopijskom konsenzusu mogu da vode. Ali samo da vode, a da ga nikad ne dostignu. Jer kad ga dostignu onda više nemamo posla sa demokratskom utopijom, kao na neki način poetskom fantazijom o idealnom društvu, već sa totalitarizmima različitih predznaka.

Prašinica koja se digla u Narodnoj biblioteci dobra je za kulturu, jer nije samo „lepše sa kulturom“ nego na ovaj način postaje i zanimljivije, a kulturni protagonisti barem nakratko dobijaju status zvezdica. Potezčić Filipa Davida nije bio ni hrabar ni nevaspitan, već naprosto kulturan. Kulturan u smislu prava pisca i intelektualca da kaže ono što oseća da treba da kaže, baš kao „ovlašćeno lice“ koje takvo osećanje može da premeri u svojoj svesti u smislu da li je relevantno javne pažnje. Kulturna, i nekako starački simpatična, bila je i Davidova ograda da time što će reći ne vređa instituciju Predsednika, već samo da ima potrebu da kaže ono što „oseća da misli“.

Neočekivano kulturan bio je i odgovor predsednika Nikolića. Posle čitavog niza skandalčića koje je izazivao svojim pre svega kič-govorčićima, u kojima obično bez ikakvog estetičkog osećaja meša čokančiće i kristalne čaše, hermeneutiku i genetiku, u ovom slučaju je i on bio simpatičan u spontanom izlivu ljudskosti. Ako se skoro bez potrebe za pravnim dokazivanjem iz vazduhoplova vidi da predsednik Nikolić prosto nema adekvatno formalno obrazovanje, to ne znači da ga to diskvalifikuje za funkciju koju obavlja. Ono što je bio njegov glavni kvalitet, zdravorazumska, narodska inteligencija, tokom predsednikovanja počelo je da dobija pompeznost pokondirenosti. Sasvim ljudskom reakcijom, u kojoj se osetilo i da je lično povređen, te da mu je nekako prosto žao što je bio takav kakav je nekada bio, i sputavanjem agresije koju takvo osećanje izaziva kod onoga koji ima nerafinisanu „nelagodnost u kulturi“, u ovom slučaju ispade na dobrog, narodski kulturnog predsednika.

Prašinica se digla i oko spomenika Borislavu Pekiću. Razni kulturni krugovi bliski Demokratskoj stranci našli su se u paničici. Kako napasti taj besramni činčić premijera Vučića a da ne napadnu i gospođu Ljiljanu Pekić, jer to nije lepo, i jelte, kulturno. A gospođa Pekić, obično tiha i decentna, građanski kulturna, onako baš zdravo kulturno im je zavalila neviđenu šamarčinu, izjavom da bi se, gle vremena čuda, i samom Borislavu – opet malo modifikovano parafraziram – u njegovom ironijski genijalnom stavu to verovatno i dopalo.

Istinica je da je govorčić premijera Vučića na otkrivanju spomenika svakako bio deo njegove predizborne kampanje kao privatne revolucije koja teče. Ali, da li bi neko drugi odoleo, ako već neko njegov ima nekakve zasluge, da se ne podiči simboličkom i kulturnom prednošću koju na taj način dobija?

Znate ono čuveno da je prauzor svakog marketinga kad kokoška kokodakanjem reklamira sneseno jaje. Ili kada se majka hvali mališanom koji ima sve petice u školi. Pa ako je i Vučićev mali, Siniša Mali, bilo kako doprineo lepom spomeniku koji je dobio Borislav Pekić, zašto i Vučić ne bi malo zakokodakao. Ako i dalje mislite da je to nešto odviše loše, zamislite samo situaciju muka Isusovih koje bi Zoran Babić imao u čitanju naslova Pekićevih dela. Ili estetičkougodni nastup giganta socijaldemokratske misli, Balše Božovića. I kokoške su deo kulture.

*Autor je predsednik UO Srpskog književnog društva i naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost