Kultura „privida“ Nebojše Bradića

To nam je nedvosmisleno objasnio u svom tekstu (objavljenom u Vašem listu), g. Nebojša Bradić, čovek neverovatnog CV-ja (od 90-ih na funkcijama u prividu, uključujući i direktor „Ateljea 212“, „Narodnog pozorišta“, te ministar kulture!?), sada gl. i odg. urednik Kulturno-umetničkog programa na RTS-u. Po funkciji odgovoran za te „Nemanjiće“ čiji je kvalitet promotivne prve epizode gotovo razgnevio javnost, g. Bradić nam je objasnio da su serije u trendu na svim svetskim televizijama, te da RTS ima obavezu da narod upozna sa sopstvenom istorijom!? Toliko. Završena stvar. Idemo dalje, poručuje g. Bradić, a najave o „premontiravanju“ serije, koja će sada biti bolja, sa neskrivenim cinizmom ne želim da komentarišem.

„Nemanjići“, te g. Bradić, g. Bujošević i sve ostalo na RTS-u su samo posledica uzroka koji odbijamo da vidimo, jer nam rutina kulture privida nekako više odgovara (oslobađa odgovornosti), bez obzira na posledice!?

Nekada davno TV Beograd je sa ozbiljnim urednicima, poput Filipa Davida (da ne nabrajam sve) napravila televizijski film „Paviljon 6“ po Čehovu (pozvan je reditelj Lučijan Pintilije, dobitnik Zlatne palme u Kanu), koji je i danas ne samo održiv, već je vrh televizijskog stvaralaštva, uključujući i onog na BBC-ju. Zašto ovo navodim. Pre svega zbog toga što je budžet, dakle novac, koji je potrošen da bi se dobio taj kvalitet, manji od polovine budžeta jedne jedine epizode neke od serija porodične manufakture Radoša Bajića!

Dakle, ovde je pitanje izbora, pod uslovom da na RTS-u ima ljudi koji su u stanju (a na funkcijama su) da biraju!

U tom razgaćenom prividu građanima se nudi Radoš Bajić (da bi se pokrio ruralni prostor, gledan, gledan!) umesto recimo ostvarenja poput „Petrijin venac“ S. Karanovića. Ne znaju da naprave? Pa, ovi ne znaju, očigledno, što ne znači da ne može da se postigne nužan profesionalni standard. Samo, za tako nešto, mora se odustati od ovog privida, kulture, institucija, države!

RTS se ne može popravljati. Osamnaest godina posle 5. oktobra to nije moguće. Nije bilo ni tada. Tada smo od vlade Z. Đinđića zahtevali primenu nulte varijante (skupština ukine RTS, pošalje u istoriju, svi dobijaju otkaz, i odmah osniva Javni servis, svi nazad na posao, sem onih koji su morali biti predmet lustracije, gotovo) što je glatko odbijeno, RTS prepušten sam sebi, marginalizovan, dok su se ministri utrkivali ko će pre da stigne na Pink. Ignorišući u potpunosti ultimativan programski koncept Javnog servisa, A. Tijanić je tom, ostavljenom RTS-u, doneo svoju opsesivnu potrebu da se pokaže pred komercijalnim televizijama, i kreće period potpunog devastiranja, koji je bio predmet istrage Verice Barać, te konačno i revizora.

Sve samo ne neinformisan, g. Bujošević nastavlja tamo gde je Tijanić morao da stane. I tu nema opravdanja. Te tako nastavljamo da gledamo kostimirane persiflaže, recitacije umesto dijaloga, tipove umesto karaktera, sve to pokušava da liči na nešto, što nije u stanju da bude.

Ako ova kultura privida ne može da izbori Javni servis (a to je preduslov stvaranja društvene klime za reformu svih ostalih institucija), onda, eto vam, nemojte da kukate, nigde, posebno ne na mrežama.

Autor je reditelj i urednik u redakciji opšteobrazovnog programa RTS