Zašto nemamo kulturnu strategiju i kulturnu politiku (ciljeve, prioritete, instrumente i vremenske rokove)? Istorijska poređenja možda nisu tačna, ali mogu biti indikativna. Šta su prvo uradile kolonijalne sile, naročito Velika Britanija, prilikom stvaranja kolonija, recimo, Indije? Maksimalno se potrudila da uništi kulturni identitet Indijaca. Kako su Britanci izgubili kolonijalnu vlast nad Indijom? Upravo tako što je „duša naroda“, Gandi, probudio u narodu kulturni obrazac i politički program zasnovao na njemu.
Ništa se tu bitno do danas nije promenilo. Neokolonijalizam i nametanje poželjnog vrednosnog sistema danas se prvenstveno širi putem takozvane meke sile, odnosno kroz industriju zabave. Kulturne politike mnogih država, bez obzira o kojem modelu se radi, ustuknule su pred lukrativnošću trgovine industrije zabave koja usmerava kulturni i društveni život (čije kanale distribucije, kao usluge, podržava i Svetska trgovinska organizacija). Odnosno, usađuje ogromnom broju ljudi ideje i percepcije o vrednostima života i zajednice. Tako dobijamo robu sa kulturnim pakovanjem, političkim teretom i ekonomskom težinom!
Ovaj globalni proces, ako se ne može izbeći, može se njegov uticaj ublažiti jedino mudrom kulturnom politikom koja je najsnažnije oružje i poslednja odstupnica jednog naroda („svesnog“ dela) u očuvanju kulturnog i političkog suvereniteta!
Na prvi pogled izgleda neverovatno, ali baviti se kulturnom politikom – kulturnim obrascem i obrascem kulture, mnogo je kompleksnije i sa dugoročnijim posledicama od mnogih drugih sadržaja naše svakodnevice. Mnogi teoretičari tvrde da Srbi tokom 19. i 20. veka nisu uspeli da stvore jedinstven kulturni obrazac.
U izbornim programima opet se ponovila ista priča – kultura je potpuno marginalizovana. Pa šta smo to mi, zombiji?
Što se tiče vladajuće SNS i većine njihovih pristalica, kulturne potrebe su banalizovane preko odabranih elektronskih medija sa programima kao što su „Farma“ i „Parovi“. Tu je njihova glasačka baza i ne treba očekivati značajne pomake!
Zato ne čudi svakodnevno prisustvo Aleksandra Vučića upravo na tim medijima, sa već svima poznatom pričom, čiju suštinu je još pre sto godina anegdotski opisao Imanuel Kant (Um i sloboda): „Jednom lekaru, koji je svoje bolesnike zavaravao od danas do sutra nadom u skorije ozdravljenje, i to jednoga što mu bilo bolje otkucava, drugog što njegov ispljuvak bolje izgleda, a trećeg što njegovo znojenje obećava poboljšanje… dođe u posetu prijatelj. Kako vaša bolest, prijatelju, bilo je prvo pitanje lekara. Kako bi bila? Umirem od silnih poboljšanja.“
U jeku predizborne kampanje poslao sam pismo pokretu „Dosta je bilo“, novi su i čini se – drugačiji. Pitao sam kako je moguće da su u programu i izbornoj kampanji zaboravili na kulturnu politiku? Nisam dobio odgovor.
Da li su baš sve naše političke partije odustale od onoga sadržaja naših svakodnevica koji nas čini ličnostima, koji nam daje kontekst smisla i osmišljava lepote života i kolektivnog opstanka (identiteta)? Da li je to razlog zašto u njihovim programima i medijskim nastupima nema ni reči o kulturnoj strategiji?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
