Kulturni podvig sa znakom pitanja

Nema dileme, potez za svaku pohvalu! Euforični „kupci“ predstavili su taj čin kao da su maltene spasli umetnička dela sa lomače i oteli ih iz kandži privatnih vlasnika.

Važno je i to da je ovaj potez naišao na opšte odobravanje i aplauze javnosti, što je inače i bila svrha. Pokazali su da se brinu o „nacionalnom blagu“.

Da li je baš tako? Da li će ovaj pozitivan potez potrti činjenice o zanemarivanju i nebrizi upravo likovne umetnosti?

Vesić reče da su on i Maja pravnici i da oni znaju da su ta dela „naša“, da su kupljena „našim parama“, da su morala biti plaćena po početnoj ceni po „pravu preče kupovine“ i svašta još nešto u slavu svog podviga. Ja nisam pravnik, ali umem da čitam, a i ponešto znam o tome kako su se nabavljala umetnička dela i kakav je to značaj imalo za umetnike i kulturu uopšte.

Prvo, svi mi treba da budemo zahvalni „Jugoeksportu“, koji dok je bio snažan i moćan nije pare trošio samo na jačanje svoje ekonomske moći, na plate i bonuse zaposlenih, već je kupovao i umetnička dela. To su radile i mnoge druge firme. U kulturnim, pre svega muzejskim krugovima poznate su činjenice o vrednim umetničkim zbirkama preduzeća, institucija. Te firme su na taj način značajno pomagale umetnike, galerije, ustanove kulture.

„Jugoeksport“ nije bio na budžetu. Oni su pare zarađivali na tržištu i to ne samo domaćem, već svetskom. Deo te zarade ulagali su u kulturu. Kako su to onda „naše pare“? Valjda ako smo nekad kupili neke haljine u „Jugoeksportu“, a oni posle kupili sliku, to nam daje pravo da tvrdimo da su to „naše pare“. Iskreno, moje nisu, meni je „Jugoeksport“ bio preskup, nikad ništa tamo nisam kupila.

„Pravo preče kupovine“ bi u ovom slučaju bilo moguće da su umetnička dela iz te zbirke proglašena za kulturno dobro. To je mogao po „Zakonu o kulturnim dobrima“ da uradi Muzej grada Beograda. Informacije o tome su kontradiktorne: možda jeste, a možda i nije. Vesić tvrdi da jeste. Odluka je morala biti objavljena u „Službenom listu“. Vesiću, pokaži tu objavu!

Ima još nekih zanimljivih pitanja u vezi sa ovom kupovinom. Kako je bilo moguće da se ova dela prodaju kao kolekcija? I to 148 dela zajedno! Postoje neka pravila po kojima se veći broj umetničkih dela proglašava kolekcijom. Nije dovoljno skupiti ih na gomilu.

Još važnije pitanje: Kako se desilo da početna cena sa deset miliona i nešto naraste na trideset i tri miliona?

Koliko sam videla, nije baš bilo mnogo učesnika aukcije.

Uglavnom su se nadmetale jedna mlada žena i direktorka Muzeja. Ko je osoba koja je „pumpala“ cenu?

Početne cene je verovatno određivala neka stručna komisija i te cene na aukcijama su u principu približne realnoj vrednosti. Retko kada se, pogotovu kod nas, dešavalo da na aukcijama cena bude uvećana tri puta.

To se retko dešava i u Sotbiju i to je uvek ekskluziva. Šta je u toj zbirci „Jugoeksporta“ toliko ekskluzivno?

Priče o „nacionalnom blagu“ se plasiraju da zasene neobaveštene. Svi autori koji se pominju već imaju svoja dela u muzejima.

Da je reč o nacionalnom blagu, onda je to odavno morao Narodni muzej utvrditi kao kulturno dobro od velikog značaja. Nije!

Nije sigurno ni da je Muzej grada ta dela proglasio za „obično“ kulturno dobro. Ali, 33 miliona je ozbiljna cifra. Šta je tim parama plaćeno?

Posebno je zanimljivo što se javnost zastrašuje pričama o nekim zlim privatnicima (nisu viđeni na aukciji, osim pomenute gospođe koja je uporno dizala cenu) koji su, je li, hteli da otmu nacionalno blago, pa onda prodaju u inostranstvu.

Vrhunski pravnici, Gojković, Vesić, morali bi da znaju da se nijedno umetničko delo ne može izneti iz zemlje bez saglasnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika.

Zar oni sumnjaju da bi Zavod dozvolio da se „nacionalno blago“ lako iznese iz zemlje? Ili sumnjaju na krijumčare? Gospodo spasioci „nacionalnog blaga“, malo nas za.. majavate!

Ti neki neidentifikovani privatnici prigrabili bi „nacionalno blago“ za sebe. Aman, bre! Jeste li ikad pogledali neku retrospektivnu izložbu u muzeju, u SANU?

Da li ste ikada prelistali monografiju nekog značajnog umetnika? Da li ste primetili da ispod svakog dela stoji legenda na kojoj je ime autora, naziv dela i vlasnik dela? Da li ste primetili ispod koliko dela piše „privatno vlasništvo… toga i toga“? Najvažnije je, dakle, da postoji evidencija, podaci o vlasniku.

Vesić naravno nije odoleo da ne ponovi omiljenu SNS mantru: „Ovo se od 2000. godine nikad nije desilo.“ To nije tačno!

Tačno je da se nikad nije toliko dela otkupljivalo odjednom od firme u stečaju. Grad Beograd učestvovao je na aukcijama.

Još važnije, Grad Beograd je 2001. obnovio davno prekinutu tradiciju otkupa dela likovne i primenjene umetnosti.

Stručne komisije su svake godine neposredno od umetnika otkupljivale umetnička dela, ali su i svi muzeji, ne samo gradski, imali pravo da iskažu svoje potrebe, upotpune svoje zbirke.

Grad Beograd je finansirao te potrebe.

Godišnje se otkupljivalo i stotinak dela!

Stotinak godišnje!

Posle otkupa pravila se izložba, a onda su dela davana na korišćenje i ukrašavanje prostora ustanovama kulture. Cilj je bio da dela budu vidljiva, da ljudi uživaju u njima, a ne da čame u depoima, najčešće neuslovnim. Ono što je uvek bilo nesporno jeste da su ta dela vlasništvo muzeja koji su ih u svakom trenutku mogli povući iz tih ustanova.

Otkupa više nema!

Grad Beograd više ne otkupljuje dela likovnih umetnosti, a nema više ni „Jugoeksporta“. Od 2001. godine sve galerije, državne ili privatne koje su imale umetničke savete i koje su svoje programe formirale na javnim konkursima su prema jasno utvrđenim kriterijumima (samostalna izložba, grupna, retrospektiva) dobijale sredstva za pripremu tih izložbi.

Toga više nema!

Na konkursima za „projektno finansiranje“ najviše para dobijaju neke fantomske organizacije sa nebuloznim projektima. Od 2001. uspostavljen je sistem direktne podrške likovnim umetnicima za pripremu izložbi, u zavisnosti od formata izložbe sa jasno utvrđenim cenovnikom. Umetnici lično su za pripremu svojih izložbi dobijali od 30 do 100.000 dinara.

Toga više nema.

Od 2002. godine Grad Beograd je finansirao učešće mladih likovnih talenata na međunarodnim manifestacijama, takmičenjima, simpozijumima na kojima su učestvovali po pozivu.

Toga više nema!

Danas umetnici moraju da sami plaćaju da bi izlagali. Moraju da izlažu jer samo tako mogu da potvrde status samostalnih umetnika na osnovu čega im se plaćaju doprinosi za socijalno osiguranje. Te uplate kasne, a kamate se obračunavaju umetnicima!

Najveća likovna manifestacija Oktobarski salon, koja je bila u rangu manifestacija kao što su BITEF, BEMUS, FEST, postala je bijenalna. Za sve druge ima para jednom godišnje, za likovnu manifestaciju nema. Ima za razne druge, jedva primećene, ali skupe projekte CEBEF-a.

U izveštaju sa ovog „spektakularnog“ otkupa jedan od novinara kaže „sada će te slike visiti na zidovima Muzeja grada, a ne po privatnim stanovima“. Da se smeješ ili da plačeš! Muzej grada Beograda nema zidove! Nema zgradu!

E, sad će i Vesić i drugi reći, a što vi iz prethodne vlasti niste to rešili.

Jesmo, donekle: obezbedili smo zgradu u Resavskoj 40b. Pet godina teške borbe sa Ministarstvom odbrane da Gradu Beogradu za potrebe Muzeja grada ustupi objekat bivše Vojne akademije u Resavskoj 40b. Nebrojeno problema.

Uprkos svemu, potpisan ugovor, zgrada preuzeta, Grad Beograd izvšio svoje obaveze (obnovljena zgrada starog Generalštaba u Kneza Miloša), urađen projekat postojećeg stanja, prostor raščišćen. Malo li je?

Zašto, gospodo iz nove vlasti, niste nastavili? Kao npr. u slučaju pozorišta „Duško Radović“: stara vlast započela, nova završila! Kao u slučaju legata Petra Lubarde. Kao u slučaju mosta kod Krnjače. Jedni počeli, drugi završili. To je normalno!

U slučaju Muzeja grada postoji početak, ne vidi se kraj.

Super da ste otkupili ta dela „Jugoeksporta“. Kada ćete da rekonstruišete zgradu u Resavskoj 40b u kojoj će i ta dela moći da se smeste? Osam godina ste na vlasti. Pravite paradu od toga da ste „spasli“ umetnička dela! Spasite konačno Muzej grada!

Autorka je dugogodišnja sekretarka za kulturu Grada Beograda