Kulturno nasleđe se tretira kao teret

Državni okvir je istisnuo odgovornost kao nepoželjnu karakteristiku koja koči, ionako otežano, funkcionisanje, i ostavio je na korišćenje u setnim rečenicama monologa starima i deprimiranima.

U takvoj situaciji, zaštita kulturnog nasleđa, koja se bazira na odgovornosti, ostaje disciplina upornih i istrajnih. Očuvanje spomenika za budućnost u kojoj nećemo biti, u ovo konformističko vreme, zvuči kao istočnjačka bajka. Sistem, kakav-takav, nasleđe tretira kao teret.

A da li sistem postoji?

Sistemu su svojstveni kontinuitet i organizacija, pa se tako kontinuitetom obezbeđuje sigurnost, dok se organizacijom postiže efikasnost i sprovođenje. Kroz ovakav okvir, trebalo bi da funkcionišu svi državni organi, pa i Ministarstvo kulture i informisanja, koje je nadležno za zaštitu kulturnih dobara. Neprestana urgentnost i izuzetnost trenutka, odlika su neuređenog ili nepostojećeg sistema.

Par godina unazad, politika državnih organa je upravo takva. Vodi se principima urgentnosti i izuzetnosti, poput političke predizborne kampanje. Politika Ministarstva kulture nije izuzetak. Svaka odluka je istorijska i krucijalna. Svi principi su vanredni i nepredviđeni. Reanimacija Narodnog muzeja, koji je zapostavljan decenijama, biće izvedena po svaku cenu i svi do tog trenutka moraju držati dah. Velikom broju institucija smanjena su finansijska sredstva, kako bi se ovaj „biser u blatu“ našeg naroda podigao i sačuvao. Interventna akcija će verovatno uspeti i stari pacijent će preživeti. Odlično! Otvaranje će, verovatno, biti grandioznije i od otvaranja Muzeja savremene umetnosti. I neka košta duplo toliko!

Za to vreme u Srbiji, rimske arheološke lokalitete kose i održavaju građani i građanke volonteri pazeći da sačuvaju živu glavu. Freske otpadaju sa zidova crkava, dok kler uvodi parno podno grejanje. Kolekcije arheološkog materijala u lokalnim muzejima stoje u kutijama od časopisa koje su nekada publikovali, a sada više ne. Antičke carske palate istražuju puhovi i lopovi avanturisti. Slike na platnu krckaju od toplote leti, a bubre od hladnoće i vlage zimi. Spomenici kulture od velikog i izuzetnog značaja služe kao kulise za snimanje spotova loših estradnih zametaka. Nematerijalnim nasleđem se bave ljudi sa tek podignutim otpremninama, praveći nakit i korpice za Uskrs. Islamskim spomenicima nedostaje svetosavlje, da bi se neko njima bavio. Pojedine institucije, blokiranih računa zbog pronevera, prokišnjavaju, a na samo nekoliko lakih koraka od muzeja, arheološki lokaliteti idu ispod cene. Zapadna Srbija cela pišti od gajgerovih brojača. Direktori malih galerija suvereno vladaju svojim neznanjem. Dobri istraživači i naučnici, onesposobljeni lošim finansijskim stanjem, svojom genijalnošću sijaju u mrakovima stanova.

Sreća pa će Narodni muzej svim sredstvima preživeti.

Da je bilo kontinuiteta, ne bi ni bilo potrebe oživljavati ga. Da je bilo organizacije, ne bi ni bio doveden u ovu situaciju.

Kada se polusistem političke predizborne kampanje, upotrebi na prisilno interventnoj službi zaštite, centar Beograda postaje sekunda na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, a ostatak Srbije, neupadljiva bandera u nekom zaseoku. Međutim, predizborna kampanja nije obavezna.

Budućnost je, nažalost pojedinaca, naša obaveza!

Autor je MA konzervator-restaurator