Kundera i mi

Način na koji je događaj svečanog polaganja zakletve upriličen nije nov, ali činilo se da je davno prevaziđen i – napušten. Ali ne. Premijer Aleksandar Vučić potrudio se da povrati glamur poznatih komunističkih proslava. Svi u skupštinskoj sali (ministri, poslanici, gosti) disali su kao jedan. Prosto, svi prisutni bili su – Vučić! Atmosfera izveštačena, a pripremljena tako da izgleda prirodno. Svi su KAO: istinski nasmejani, istinski radosni, istinski zadovoljni i, najvažnije (u duhu reči Milana Kundere) istinski saglasni! Reč je, dakako, o političkoj saglasnosti sa svim onim što misli i zbori Vođa. Zadovoljstvo se moglo videti na licima izabranih ministara, ali ne zato što imaju priliku usrećiti „svoj narod“, već zato što su sebi obezbedili dobro plaćena radna mesta, stekli statuse i privilegije koje garantuju lep i lagodan život.

Ukratko, čitava atmosfera bila je lažno opuštena, u maniru pravog kiča. Na njoj bi danas još mogao da joj pozavidi severnokorejski lider Kim Džong Un. Jaki i predugi aplauzi bili su poltronski intonirani, blaženi osmesi premijera delovali su trijumfalistički cinično, a usiljeno i preglasno a kapela pevanje himne (sa jednim prejakim sopranom koji je parao uši) proteklo je bez posebnog osećaja uzvišenosti. Sve ovo skupa bilo je blisko neukusu nekadašnjih komunističkih svečanosti jer je preovladavao duh partijskog jednoumlja. Sada smo imali prilike da doživimo na delu misao slavnog češkog pisca i disidenta Kundere: „Kič je ideal svih političara, svih stranaka i pokreta“. Dakle, kič nije naš specijalitet niti specijalitet neke stranke posebno… ali to i nije neka uteha. Ako je neko i pomislio da je Vučić okrenuo novu stranu političkog života u Srbiji, sada je imao priliku uveriti se da Srbiju ne napušta lako duh totalitarizma. Kada se totalitarizam kulturološki sagleda kao vrsta kič odnosa, on ima iste karakteristike bilo da je reč o komunizmu ili nacionalpatriotizmu. Tim povodom je jugoslovenski disident Mihajlo Mihajlov izrekao sjajnu misao: „Kada je reč o totalitarcima, boja njihovog totalitarizma je zanemarujuća“. Ne mogu a da se ponovo ne pozovem na uvek aktuelnog Kunderu i njegovo „carstvo totalitarnog kiča“ u kome su svi odgovori dati unapred i isključuju svako pitanje. Na ministarskoj svečanosti uistinu niko ništa nije pitao jer onaj ko pita znači da misli, ko misli znači da sumnja, ko sumnja znači da kritikuje, a kritika je u patriotskom diskursu ravna izdaji zemlje. Jednoumlje je zajednička karakteristika svih apsolutističkih, autokratskih i totalitarnih sistema. U njima se zahteva jedna istina, jedna misao, jedan jezik, što su preduslovi za jednu „inkviziciju kiča“ (opet Kundera). Tu je svaka različitost isključena, a svaka improvizacija nepoželjna. Sve u svemu, društva poput ovog našeg nemaju realnu perspektivu jer umiru u nepodnošljivoj lakoći postojanja (eh, taj Kundera)!

Autor je profesor sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu