Dragomir AnđelkovićFoto: FoNet/Medija centar

Tokom najnovije seanse medijskog hipnotisanja građana Srbije, Vučić me je prozvao u kontekstu pokušaja odbrane svog novostečenog prijatelja Kurtija, izloženog kritici dela kosovske javnosti.

U svom arogantno konfuznom stilu gde često – svakako s namerom – nije jasno šta govori, a jedino se prepoznaje da nekoga vređa, predložio je da odem u Kačanik.

Ne iz turističkih pobuda, već da se tamo sastanem sa Imerom Muškoljajem, kako bi, poručuje nam, jedan drugog vodali okolo i videli šta ćemo da uradimo. Jer, naglašava, meni koji njega kritikujem i pomenutom albansko-kosovskim analitičarom koji očito nije po volji Kurtiju – lako je da govorimo kada ne znamo kako izgledaju razgovori i pregovori.

Bez obzira na malicioznu nameru, Vučićev predlog nije loš. Dobro je da Srbi i Albanci – novinari, analitičari ili političari – bilo na Kosovu i Metohiji, ili i u širim razmerama, razgovaraju i pregovaraju. Neka se čuju argumenti, neka bude polemika, sve to doprinosi normalizaciji odnosa. Najgore je kada umišljeni samoživi lideri, kao što su on i Kurti, monopolišu pregovore kako bi izvlačili lično-partijsku korist. Tada se nepotrebno dižu tenzije i stvaraju problemi. Da je kojim slučajem pristup drugačiji, ako o nekim stvarima i ne možemo da se dogovorimo, mogli bismo da se složimo oko drugih i da u tim okvirima, bez podsticanja niskih strasti, međusobno funkcionišemo.

To sve je Vučiću i njegovoj ekipi strano. Njima ne odgovara pravi dijalog ni u Srbiji, ni na relaciji sa našom južnom pokrajinom za koju Albanci (nasuprot nama) misle da je dobila nezavisni karakter, niti u regionu. Oni svoju politiku grade na ispoljavanju mržnje prema neistomišljenicima koje god oni vrste bili i na osnovu toga eksploataciji negativne energije koja se sistematski budi u delu naroda.

Ne radi se o nacionalistima, koji možda i prekomerno vole svoj narod, već o šovinistima, kojima je u prvom planu mržnja. A to što se danas kunu u tzv. evropske vrednosti, koje bar teorijski ne bi trebalo da podržavaju šovinizam, ne znači ništa. Radi se smo o novim floskulama. Vuk dlaku menja, ali ne i ćud.

Aleksandar Vučić je zbog vlasti spreman da bude najveći Srbin, a onda da sa istim poletom gazi nacionalne interese, samo ako mu to odgovara. Nije mu problem da se kune u Vojislava Šešelja a onda da ide stopama Nataše Kandić i Sonje Biserko. Jedino se ne menja njegov samodržački odnos prema podređenima i spremnost da govori neistine dok naciju gleda u oči, te da se pokloni i dodvori moćnijima od sebe. Naravno, uz dogovor sa njima da potom sme da poruči javnosti: Vučić se nikome ne klanja! A onima koji u to ne veruju i nisu spremni da ćute namenjeno je već više puta ponovljeno bombardovanje mržnjom.

To vidimo i po poslednjoj serije napada na lidere naglašeno nacionalnog dela opozicije. Milica je, kako se ispisuje širom srpskog urbanog i ruralnog prostora, „lažljivica“. To, i bez dubljeg udubljivanja, baš deluje seksistički i rekao bih u koliziji je sa onim čemu su Vučića tokom privatnih časova „društvene otvorenosti“ i „demokratije“, otkada ide na njih, učili Džordž Soroš i njegov sin Aleks.

Ne verujem ni da bi ga pohvalili zbog propagande formule: „Miloš Francuz“. Što? Da li je kod nas zabranjeno posedovanje dvojnog državljanstva ili su Francuzi u očima Vučića toliko stigmatizovani da je najgora uvreda nekoga svrstati u njihove redove? Pa zar Vučić nije, makar usmeno, prihvatio plan iza koga stoji Francuska, te se dugo hvalio da mu je Makron veliki prijatelj?

Za samozvanog srpskog „vrhovnog komandanta“ nije problem što deluje u prilog protivustavnog narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije uz pomoć onih koji su mu sada „strani mentori“ – iako nam u isto vreme dok od njih dobija javne pohvale zbog toga, tvrdi da to ne radi – već je za bahato omalovažavanje to što neko ima francuski pasoš ili je ženskog pola a zove se Milica. To je Vučić! I tu se najbolje vidi koliko njemu vrede i demokratija, i građanska prava, i nacionalni interesi.

Često se navodi da je poznati britanski leksikograf i pisac Samjuel Džonson (1709-1784) rekao da je „patriotizam poslednje utočište hulja“. Te njegove reči su postale poznate već krajem 18. veka. To je navelo njegovog prijatelja i biografa Džejmsa Bosuela (1740-1795) da rečeno pojasni. Kako je posvedočio, Džonson je jednom prilikom navedeno rekao u vezi sa lažnim patriotizmom, a ne u vezi sa iskrenom ljubavlju prema otadžbini.

Baš polazeći od toga što je imao u vidu, uz jednu modifikaciju, tu spadaju oni koji sada vode Srbiju putem demokratskog i nacionalnog sunovrata. Razlika je samo u tome što je njima očito lažni patriotizam bio prvo pribežište, a sada je za njih najvažnije – na njihovoj listi trenutno poslednje – takođe neiskreno, evroatlantsko pribežište. Radi se, kako god da se uzme, o moru laži i prevara, jedino je žalosno što u se u tom mutljagu dave i Kosovo i Metohija, i naša nejaka demokratija.

Autor je istoričar i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari