Kurs dinara prema potrebi: Lični stav Vojislava Guzine

Rezultati su joj, reklo bi se, za svaku pohvalu.

Inflacija usporava, devizne rezerve su na neverovatnom nivou, a dinar u odnosu na evro na još neverovatnijem nivou, a sve troje je u njenoj nadležnosti.

Danas kad pišem ovaj tekst, evro je pao na 117,03 dinara, odnosno dinar je ojačao mimo svih razloga da bude suprotno.

Sa ovakvim kursom dinara u odnosu na evro, u kom sve živo izražavamo, od BDP-a do krečenja po kvadratu, sve deluje očaravajuće.

Što evro manje vredi to je BDP u evrima veći. To važi i za plate i penzije.

A tek javni dug. Džaba raste u apsolutnom iznosu ako BDP, prvenstveno zahvaljujući inflaciji i godinama skoro fiksnom kursu dinara, raste još brže. A tek devizni dugovi i kamate po njima.

Preračunato u dinare deluju mnogo podnošljivije, pa ispade devizno zaduživanje isplativo.

Ove godine će evro dodatno oslabiti u odnosu na dinar.

Pošto su nam ambicije u pogledu rasta plata i penzija, od sad pa do 2027. godine visoke, a javni dug će rasti vrtoglavom brzinom, da bi plate i penzije dostigle željeni evro iznos, a javni dug i dalje ostao u pristojnim granicama u odnosu na BDP, što su za vlast mere ekonomskog uspeha, moraće dinar da ojača u odnosu na evro bez obzira na stvarnu moć i ekonomske posledice.

Precenjen dinar destimuliše izvoz a stimuliše uvoz, odnosno, da je dinar slabiji u odnosu na evro izvozni prihod u dinarima bi bio veći nego sada, a uvoz bi bio skuplji, pa bi po toj logici, bilo više izvoza a manje uvoza.

Neisplativ izvoz, ako traje godinama, menja strukturu investicija na štetu izvozno orijentisane proizvodnje.

Posledično smanjuje se njeno učešće u rastu BDP-a, pa time i učešće u ostvarenom BDP-u, u korist, recimo, građevinarstva po osnovu stanogradnje i infrastrukturnih investicija, pa usluga, a naročito tekuće potrošnje, što je poslednjih godina i kao orjentacija u narednim godinama, sasvim uočljivo.

Kretanja u robnom izvozu u prošloj i ovoj godini potvrduju da sa našom ekonomijom mnogo šta nije u redu.

Na strani uvoza, pored inače velike uvozne zavisnosti, što objektivno, što našom greškom (uvoz struje i hrane), isplativ uvoz naročito paše razumljivom interesu firmi u stranom vlasništvu, a sve ih je više, da uvezu sve što je moguće bilo od svojih matičnih firmi ili iz zemlje porekla.

Isplativ uvoz smanjuje trošak uvoza, što koči domaću ponudu, a jeftin uvoz nadomešta visok uvoz, na koji se obračunavaju budžetski prihodi, pa budžet biva sve nezavisniji od rasta BDP-a.

Šta u vezi kursa dinara radi NBS? Vodi politiku kursa dinara. Koješta. Nema tu politike. Radi se, uglavnom, o jednosmernom delovanju.

Zbog znatnog viška ponude deviza u odnosu na tražnju na deviznom tržištu, otkupljuje taj višak i tako, što bi se reklo, jednim udarcem ubija dve muve. Sprečava dalje jačanje dinara da bi sprečila veći negativni efekat jakog dinara, od za vlast pozitivnog efekta, i doprinosi rastu deviznih rezervi.

Prošle godine je u tu svrhu NBS otkupila rekordnih 3,9 milijardi evra. Zamislite, koliko bi prodavci evra, da nije NBS intervenisala, bili primorani da spuste cenu evra da dođu do potrebnih dinara. Otud neki ekonomski „analitičari“ ocenjuju da NBS otkupom viška ponude deviza čuva stabilnost evra, a ne kursa dinara.

Otkud tolika razlika između devizne ponude i tražnje, da NBS mora da interveniše da dinar ne ojača preko „potrebnog“?

Valjda više nije sporno, da višak stvara orjentacija na strane direktne investicije i ambiciozne infrastrukturne investicije, finansirane, uglavnom, stranim kreditima i veliki priliv doznaka iz inostranstva, u meri da pored jačanja kursa dinara obezbeđuju i spoljnju likvidnost.

Muka je što su sva tri priliva, dugoročno gledano, nepouzdana iz više razloga.

A i da nisu, kumuliranjem prva dva priliva rastu i godišnji odlivi po tim osnovima (dividende, investiranje dela dobiti van zemlje, troškovi kamata na kredite i dr.), pa se zakonito smanjuje razlika između novog priliva i odliva deviza po tim osnovima.

Ako se manji devizni priliv po navedenim osnovama ne nadomesti povećanim izvozom, očuvanje sadašnjeg kursa dinara moguće je samo drastičnim smanjenjem tražnje za devizama, tj. smanjenjem uvoza, što znači opasnost od recesije (smanjenje privredne aktivnosti ukupne ekonomije).

Za realan kurs dinara i održivu ekonomiju potrebno je više domaćih izvoznih investicija, manje stranih a više domaćih kredita, drugačija raspodela ostvarenog i veći sopstveni investicioni potencijal, promena načina vladavine…

Dakle, sve na što aktuelna vlast nije spremna.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.