Kusturica, litijum i Žeks

Ono što se Kusturici neretko stavljalo na dušu jeste pomanjkanje moralnog integriteta.

Moralni integritet Kusturice omalovažava se ukazivanjem na činjenicu da se on dodvoravao svakoj vlasti: recimo Miloševićevoj, postoktobarskoj, ali i Vučićevoj i Dodikovoj radi sticanja unosnih državnih privilegija (Mokra Gora, Andrićgrad), mada se ne može poricati da je on najveći iznos novca i ogroman publicitet stekao od nagrada za svoja najveća filmska ostvarenja.

No, u svoja poslednja dva javna istupanja on je ispoljio ličnu odvažnost koja se svakako neće dopasti postojećem režimu. Pišući prvo o litijumu, on je, mada se distancirao od opozicije, nedvosmisleno podržao borbu naroda i ekoloških organizacija koje su protiv iskopavanja litijuma u ime elementarnog prava građana na odbranu vlastite egzistencije koja zavisi od njihovog bavljenja poljoprivredom, od njihovog zdravlja i sigurnosti njihove imovine. U tom tekstu on dovodi u pitanje sumnjivi nacionalizam i brigu za vlastite građane sadašnje vlasti.

Njegovo naredno istupanje posvećeno je pozorišnom debiju Željka Mitrovića – Žeksa, koji zapravo predstavlja transformaciju televizijskog materijala na binu u nekadašnjem kultnom bioskopu „Odeon“. Prema Kusturičinim rečima, u toj predstavi Žeks, „preuzimajući sve osobine Boga“, uzdiže sebe na pijedestal Boga.

Ovim samoobogotvorenjem vlastite ličnosti, Žeks zapravo vređa osećanja svih hrišćana, ne samo pravoslavaca, već i katolika i protestanata. Jer i pored bitnih razlika između tri glavne grane hrišćanstva, ni po jednoj od njih čovek ne može postati Bog. U centru pažnje ovog pitanja je tzv. fenomen inkarnacije, tj. silazak Hrista na Zemlju u liku čovečjeg tela posredstvom svoga rođenja u mesu (Božić) radi spasa ljudi.

Po Hegelu po kojem je protestantizam najviši razvojni stupanj religije i jedan od glavnih stubova protestantske države, ovaj fenomen je jedinstven i prolazan: vaskrsnuće Hrista posle kojeg se on u bestelesnom stanju vraća na nebo predstavlja nepobitan dokaz da je Hrist oduvek bio Bog kao čisti duh koji Bogu ocu seda zdesna.

Inače, američki protestantizam koji se račvao u brojne protestanske sekte bio je predmet oštre Hegelove kritike, jer je on kao protivnik liberalizma, to račvanje tumačio kao razvodnjavanje religijskog temelja države i u krajnjoj liniji kao odvajanje religije od države.

Čak ni za Karla Šmita kao intenzivnog katolika koji je suštinu religije video u njenoj vezanosti za konkretni geografski partikularitet („Bog je mrtav znači: prostor je mrtav), čovek ne može postati Bog.

Čuveni poznavalac religije Volfgang Palaver piše o Šmitu: „On je rimokatolk. Šmitov rimokatolicizam nije toliko rimokatolicizam u opštem smislu, već katolicizam ukorenjen u antičkom Rimu.“ Šmit je zapravo bio predstavnik rimskog tipa antisemitizma koji je bio sličan stanovištu onih fašista među Musolinijevim pristalicama, koji su odbacivali rano hrišćanstvo kao nešto što je proizašlo neposredno iz razvoja jevrejske religije, nazivajući svoje vlastito hrišćanstvo „una cosa romana“ (rimska stvar).

Postulat od kojeg Šmit polazi jeste stav da je jedino Bog sam, iz čega prosijava sva njegova veličina. Čovek nije sam u svetu ne samo zato što je Spasitelj kao sveprisutan uz njega; on nije sam i u izvornom smislu, tj. on je u društvu drugih ljudi.

Šmit iz te konstatacije izvlači zaključak da čovek može stupiti u odnos sa Bogom ne neposredno već samo posredovanjem zajednice. Ali s obzirom na činjenicu da spasenje leži u tome da Bog postane Bogočovek, a ne da čovek postane Bog, to posredovanje, pre svega preko crkve, može poteći samo odozgo – inkarnacijom kao fizički vidljivim događajem.

Prema pravoslavlju, Isus je sišao na zemlju i primio telo čovečje radi spasenja ljudi povređenih grehom, sjedinio ih sa Bogom i tako ih spasao od greha, zla, prokletstva i večne smrti (pakla).

Dakle, i pored bitnih razlika između navedena kraka hrišćanske religije, naročito kad je reč o tumačenju ishoda vaskrsnuća, za sva ta tri kraka Žeksovo samoobogotvorenje bi bilo bogohuljenje. Stoga je krajnje iznenađujuće to što vrh SPC na čelu Porfirijem nije uopšte kritički reagovalo na tu Žeksovu predstavu. Čini se da se to jedino može objasniti time što je današnji vrh SPC skloniji da služi našem ovozemaljskom Bogu nego Hristu.

Kusturica je u pravu i kada ističe nemoć nauke da objasni nastanak sveta, pominjući pri tome i neuspeli eksperiment sa tzv. velikim praskom. I da je taj eksperiment uspeo ostalo bi neobjašnjivo pitanje šta je prasnulo, jer ništa ne može prasnuti već samo nešto, makar to bio samo neki vid energije. Nauka, naime, nikad neće moći da odgovori na najdublje filozofsko pitanje – Zašto uopšte Nešto, a ne naprosto Ništa. Na prvi pogled ta činjenica ide u prilog kreacionističkoj koncepciji po kojoj je Bog stvorio svet ex nihilo.

Međutim, bliža analiza te koncepcije uverljivo bi pokazala da se i ona suočava sa ogromnim problemima nerešivim upotrebom racionalno-egzaktnih metoda. Stoga sam teorijski sklon agnosticizmu, tj. tezi da se egzistencija Boga ne može ni opovrgnuti ni dokazati. Po njoj svi smo vernici, ali različite vrste: jedni veruju da Bog ne postoji, a drugi veruju da on postoji. Zato smatram da nijednoj grupaciji ne treba pridavati veću vrednost ni veću količinu znanja o tom pitanju.

Reakcija Željka Mitrovića, tog najvećeg političkog kameleonskog konvertita u novijoj istoriji Srbije, na komentar Emira Kusturice pomoću video montaže korišćenjem veštačke inteligencije ne samo što je krivično delo, već je krajnje neinventivna, amaterska i potpuno neuverljiva, jer je teško da će iko poverovati da bi iko sam sebe tako sramno i beskrupulozno optuživao kako to u tom montiranom snimku čini Kusturica rečima koje mu je Žeks „stavio u usta“.

Posebno je ogavno pominjanje Emirovog oca Murata i njegove navodne likvidacije za OZNA, kao i Kusturičine navodne saradnje sa raznim UDBA-ma. Tu je reč o nedokazivim podacima sve dok se ne otvore policijski dosijei svih građana.

Ko može sa sigurnošću garantovati da Žeks nije sarađivao sa Udbom i drugim tajnim državnim službama u svom životu ispunjenim izdajom svakog vida profesionalizma, moralnog integriteta i kukavičkim izbegavanjem da uđe u direktnu raspravu sa onima koje napada na Pinku na mučki i podao način.

Kusturica je sa pravom podneo krivičnu prijavu protiv Željka Mitrovića i obratio se REM-u. No na njegovu žalost, naše čitavo pravosuđe je pod gvozdenom kontrolom našeg suverenog diktatora, dok mu je Željko Mitrović, iako ovaj manipulant Emiru po svojoj inteligenciji, obrazovanosti i umetničkom umeću nije ni do članaka, daleko korisniji za odrađivanje prljavih poslova.

S druge strane, REM je najveća sramota Srbije – čast izuzecima – jer je izvesno da nema tako tragikomično podaničkog regulatornog tela na čitavom Balkanu, a da Evropu ni ne pominjem. Bilo kako bilo, Kusturici svaka čast za svoja dva pomenuta komentara dostojna svetskog velikana u sferi umetnosti.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.